DUDINJE

0 2.411

Dopisnica iz Varoši
Crne, murgaste, bele, mirišu i odišu sećanjem na neke davne dane. Ali, da li davne? I sada vidim bosonogog dečaka, uspentranog na vrh duda kako halapljivo i sa zanosom bere dozrele dudinje, uživajući svim svojim čulima. A dud ogroman, široke krošnje, u starom kafanskom dvorištu, tik pored kuglane, na čijoj traci
su se nadmetali varoški trgovci i zanatlije prazničnim danima do podnevnog, nedeljnog ručka. U dvorištu kafane stanovala je jedna od retkih nemačkih porodica, naviknuta na dečiju graju i nestašluke.
Baka Marija je imala u gonku veliki mlin za mlevenje maka, i prostor oko mlina je uvek mirisao na sveže, pečene štrudle. U krošnji su se uvek udobno smeštali dečaci, zanesenjaci, kao jato čvoraka, usta modrih od crnih dudinja i punih stidljivih priča o jednoj Katarini iz VI 2 . Zeleno lišće je krilo rumenilo lica veselih dečaka i svaki, baš svaki, je sanjao dva kestenjasta oka koja se samo njemu osmehuju iz skamije, one do srednjeg prozora.


A, da, bralo se i lišće dudovo za svilene bube koje smo uzgajali u školskoj ekonomiji, mi iz starijih razreda. Koliko smo se pravili važni pred devojčicama, i odrasli, a ustvari tako plašljivi i nesmotreni u društvu jedne Gordane, znaš one sa mašnicama u kosi i plavim uvojcima.
U subotnjim popodnevima smo u pionirskoj bašti, u kojoj je pre rata bio izgrađen Kaštel zemljoposednika Fuderera, brali poljsko cveće za herbarijum, i stidljivo, da niko ne vidi, dodavali u buket neke Ane, Marije, Nede … Nismo čuli za Vavilonsku kulu, za kineske mandarine, ni bagdadske lopove, ali smo znali sve staze u šumama oko Tamiša, voćnjake i vinograde, za najslađe orahe, ptičja gnezda. Znali smo da odrastamo, da sa prvim nausnicama napuštamo krošnje vremešnih dudova, praćke i strele, klikere i sličice, da koračamo nekim novim, nama nepoznatim cvetnim stazama.
Galama se pretvarala u tišinu, u zbunjenost, neka toplina nam je plavila srca. Snovi nemirni, košmarni, prate nas neke oči i miris lepršave kose koja putuje banatskom košavom …
I sada, u košmaru sanjam ruke pune zrelih, lepljivih dudinja, pesmu odbeglog slavuja, miris ranog leta i šumskog cveća …
Ali avaj, budim se sred tame i tišine, a u rukama grčevito stiskam detinjstvo i miris tek dozrelih, crnih dudinja … Ono naše, što nekad bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana