Pre dvadeset i više godina svoju ranu mladost provodio sam u malom banatskom mestu, smeštenog na obali reke Tamiš na samoj rumunskoj granici. Živeći život tog mesta imao sam priliku da vidim rumunske vojnike koji su patrolirali s druge strane graničnog kamena u džemperima boje cigle, Rumune koji su u pijačne dane dolazili kod nas na lokalni pijac da prodaju svoje proizvode po, za nas, bagatelnim cenama a koje su za njih opet bile pravo bogatstvo. Za kasetu Lepe Breme, Rumuni su bili spremni da izdvoje poslednju paru. Za 10 DEM bili su spremni da rade kod nas u nadnicu od jutra do večeri ne pitajući do kada, već su tražili još. U kišnim i maglovitim noćima bežali su Rumuni preko granice želeći da ovde pronađu novi život. Svoje lepše i bolje sutra. Predstavnici narodne milicije i vojnici JNA jurili su po jašinskim atarima za prebeglim Rumunima. Bilo je među njima i mladih i starih, i muškaraca i žena. Bilo je među njima ljudi koji su uveliko zakoračili u poslednju deceniju svog života, mladi bračni parovi, žene sa malom decom… Svi oni su bežali od života koji im se desio, u život za koji su mislili da će ovde sami stvoriti.
Danas je situacija mnogo drugačija. Pre nekoliko dana u Bukureštu je održan do sada u istoriji najveći samit NATO-a. Na tom samitu se razgovaralo o svetskim pitanjima. Rumunska prestonica ugostila je najveće svetske lidere. U Rumuniji, jednoj od najmlađih zemalja članica EU došli su i Putin i Buš, i Sarkozi i Braun, i Merkelova i mnogi, mnogi drugi lideri najrazvijenijih zemalja sveta. Bili su na tom samitu prisutni i lideri zemalja koji su čekali potvrdu puta kojim su krenuli. Svi su bili na okupu. Slike iz rumunske prestonice su tri dana obilazile svet. Čekale su se vesti. I dok smo se mi smejali varenju poklopaca od ulične kanalizacije po rumunskoj prestonici i ograničenoj slobodi kretanja njenih građana, dotle su rumunski hotelijeri i turistički radnici ove zemlje zadovoljno trljali ruke inkasiranim devizama. Rumunski narod je pronašao svoj put i na najbolji način potvrdio da je razumeo svoju narodnu poslovicu: „Bolje je tri dana biti čekić, nego godinu dana nakovanj!“
S druge strane mi smo ostali tamo gde smo i bili! Posvađani između sebe, podeljeni na izdajnike i patriote, razapeti u vaganju emocija i razuma, zapleteni u lavirintu stranputica, ogrezli u lažima upućenih sopstvenom narodu. Jednom rečju, za sve ove godine uspeli smo da nam vera postane stidna, ljubav licemerna a nada nepouzdana. A život teče nezadrživom brzinom i traži svoje. Onoga koji se ne prilagodi toj životnoj situaciji mrvi točak života. Ta životna situacija danas je kritičnija nego ikada i to ne samo za nas. Sve vreme smo se povodili osećajima iz prošlosti što nas je dovelo do toga da prespavamo skoro dve decenije i da ništa ne razumemo šta se u svetu dešava. Išli smo za tuđom glavom i tuđom pameću. Vodili smo politiku slepe odanosti nekadašnjim saveznicima iz nekakvog blagorodnog osećaja. Zaboravili smo da politika nije izliv osećaja i osećanja već najkruće otelovljenje stvarnosti i razuma. Zanemarivali smo uporno naše životne interese, već smo se trudili da budemo prišipetlje drugima ni sami ne znajući zašto.
I dok drugi narodi oko nas pronalaze svoje puteve mi se i dalje mučimo da povučemo granicu našeg puta. Nevidimo da je ona već povučena. Život ju je povukao. Razmislite o ovome kad se probudite 11. maja.
R. Zubac