HODAJUĆI OVIH DANA JAŠOM
– O našim naravima i ruženju mesta –
Hodajući subotnjim popodnevom mojom, našom Jašom pre nekog vremena prelazih stari most koji vodi ka igralištu. U toj laganoj šetnji s leve strane mosta pogledah i primetih nešto čudno. Kao da je ograda postala manja. Kao da jedan deo nje nestao. Kao da cigle od kojih je most zidan na volšeban način nestaju iz ograde. Da li je to moj privid ili stvarnost. Zbunjenost viđenim je primetna. Obično hodajući preko mosta čovek ne može da ne vidi promene na njemu, jer to nije veliki most po dimenzijama. Nakon što sam se približio ogradi mosta uvideh da nije u pitanju moja uobrazilja već da je u pitanju stvarnost. Mesta sa kojeg su cigle izvađene su bila sveža. Neko cigle iz ograde vadi. Dok sam nemo stajao pored ograde zapitah se – Zašto ljudi to rade? Kome treba ruženje ove starine koja je izdržala nalete prohujalih vekova. Koja spaja dve male obale evo skoro tri veka. Koja je postala simbol ovog mesta. Da li mi to svoju nemoć pred ljudskim vrlinama iskaljujemo nad ovim mostom? U tom traganju za odgovorom nema ništa poraznije za čoveka od osećaja nemoći viđenim. Šta god mislio i kako god mislio drugi odgovor ne nađoh osim toga da je to rezultat naše loše naravi.
Sledećeg dana put me mojom, našom Jašom doveo do mesnog groblja. Kad god se čovek približava groblju tada mu misli jednako lete u susret onima koji više nisu sa njim, koje je izgubo a koji su mu bili dragi. Tada su misli jednako obojene setom i tugom pa čovek teško može da primeti nekog ili nešto u njegovoj neposrednoj blizini. Treba stvarno da taj neko ili, to nešto bude tako upečatljivo pa da skrene tada tok čovekovih misli. Upravo tako nešto se meni dogodilo. Hodajući stazom koja vodi ka mestiu susreta sa meni milim i dragim u jednom trenutku podigoh glavu. U vidokrug mi neočekivano upade gomila đubreta koja prkosno stoji na mom putu. Malo dalje još jedna gomila. Zapitah se šta je ovo? Zar je moguće da na našem groblju nije obezbeđen kontejner. Ružan prizor i zapitanost oko ljudske nebrige naterala me je da proverim ima li kontejnera na našem groblju. Saznanje je bilo poražavajuće. Kontejner postoji ali je prazan, u njemu niko ne odlaže đubre. U meni se opet javilo isto pitanje – Zašto ljudi to rade? Kome treba ruženje našeg groblja. Kome treba da se na taj način podsmevamo onima za koje smo govorili i govorimo da su nam dragi i mili. Kome treba ruženje ovog svetog mesta. Da li mi to svoju nemoć pred ljudskim poštovanjem iskaljujemo nad ogledalom jednog mesta? Opet nemoć u traženju odgovora. Opet ne nađoh drugi odgovor za viđeno osim naše loše naravi.
Umesto bilo kakvog zaključka o viđenom evo jedne kratke priče.
Bio jednom jedan dečak koji je imao veoma lošu narav. Pokušavao je njegov otac kroz razgovore da tu narav kod deteta popravi ali, bezuspešno. Jednog dana otac se doseti pa dade detetu kesu eksera i čekić i reče mu – Svaki dan kad te ta tvoj loša narav savlada a ti uzmi pa zakucaj jedna ekser u ogradu.
Prvog dana dečak je u ogradu zakucao veliki broj eksera. Međutim, tokom narednog perioda dečak je sve manje i manje eksera zakucavao u ogradu. Dečak je uvideo da je lakše kontrolisati svoju lošu narav nego svakodnevno zakucavati eksere u ogradu.
Posle nekog vremena došao je dan kada dečak nije u ogradu zakucao nijedan ekser. Kad je dečak to video odmah je otrčao ocu i pohvalio mu se. Otac je saslušao dečaka pa ga je uzeo za ruku i odveo do ograde i reču mu – Sada svakog dana kada uspeš da savladaš svoju lošu narav ti iz ograde izvadi po jedan ekser.
Prolazili su dani i jednog dana dečak izvadi sve eksere iz ograde. Dečak je opet otišao do oca i pohvali se. Otac je gledao čas u dečaka čas u ogradu pa reče – Dobro si uradio sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikada neće biti ista. Kada svojom lošom naravi učiniš nešto loše znaj da to ostavlja ožiljak isto onako kao što ove rupe od eksera ruže izgled ove ograde.”
“Ne činite ono što ne treba pa ćete učiniti sve što treba” – L.N.Tolstoj
Redakcija NMR Info