Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (16)

385

Pobuna pred žetvu
Ekonomska kriza širom Evrope je najviše pogodila radničku klasu, koja je sve više izrabljivana i materijalno osiromašena. Duh socijalističke misli se širio brzinom munje i na ovim prostorima. Radnici u fabrikama i poljoprivredni radnici su već 1890. godine počeli organizovano da traže veće nadnice i radno vreme od osam časova.
U fabrikama i u poljoprivredi, ljudsku radnu snagu su sve više počele da zamenjuju nove, savremene mašine i to je još više produbljivalo i onako duboki jaz između veleposednika i radnika. Velika nezaposlenost i nemaština su bile najveće kod radnika bezemljaša, koji su radili u poljoprivredi kao nadničari. Njihove zarade su bile izuzetno niske, pa nisu mogli da izdržavaju svoje porodice. Prilikom žetve je jedan radnik za 22 dana teškog rada od ranog jutra do kasne večeri, mogao da zaradi oko 500 kg pšenice.
Nezadovoljni i nezaposleni radnici iz banatskih sela su se organizovano pojavili ispred županijske kurije u Zrenjaninu 1897. godine i započeo je štrajk pred žetvu. Ispred svih su išli radnici iz Elemira (Szerb Elemér), njih oko 400, pa iz Arače, Žitišta (Bega Szent György), Lazareva (Lázárföld) i Mihajlova (Magyar Szent Mihály). Vesti o štrajku žetelačkih radnika su se brzo širile i ovaj pokret je dobijao sve više pristalica širom Banata.
U severnom Banatu je bio najorganizovaniji pokret agrar socijalista – štrajkača u Kikindi, Mokrinu, Padeju, Čoki, Novom Kneževcu, Banatskom Aranđelovu i Velikom Sent Miklošu. U organizaciji Torontalskog privrednog društva, veleposednici su se sastali i odlučivali kako da prevaziđu nastale probleme pred žetvu. Zbog veoma zaoštrene situacije vojska i žandarmerija su pojačale svoje prisustvo u svim banatskim mestima.
Veleposednici su, zahvaljujući intervenciji države, iz drugih krajeva zemlje dobili pomoć u radnoj snazi i mašinama. Međutim, dobro organizovani štrajkači im nisu dozvolili rad na njivama, pa je došlo do pregovora između njih i veleposednika. Konačno su štrajkači uspeli da se izbore za bolje radne uslove i veće nadnice. Ovo kompromisno rešenje nije mnogo poboljšalo životni standard radnika i zato su počeli masovno da se iseljavaju za Ameriku, koju su smatrali obećanom zemljom. Samo iz Torontalske županije se prvih godina XX veka iselilo oko sedamdeset hiljada ljudi, a sa teritorije države 657.000 građana.

Izložba u Vršcu i Pančevu
Nestabilni privredni i politički uslovi i nedostatak radne snage su naterali veleposednike, posle 1897. godine, da još više primenjuju mehanizaciju u poljoprivredi. Na pragu je bio XX vek, čekan sa puno nade, vere i neizvesnosti za bolju i lepšu budućnost. U Vršcu su 1902. godine industrijalci i poljoprivrednici organizovali veliki privredni sajam na kome su učestvovali svi značajni proizvođači poljoprivrednih proizvoda i mašina. Na sajmu su veliki uspeh postigli domaći fabrikanti Zajdl i Neukom, čiji su proizvodi i u državi i u inostranstvu bili vrlo traženi. Ovaj sajam je otvorio ministar trgovine Mađarske, Lajoš Lang uz veliki publicitet u javnosti.
Ugledavši se na svoje susede, drugi grad po veličini južnog Banata – Pančevo je 1905. godine organizovalo veliki privredni i poljoprivredni sajam, državnog i međunarodnog značaja. On je otvoren 15. avgusta i trajao je do 17. septembra. Objekti su za ovu priliku podignuti u narodnoj bašti. Najveća zgrada je bila površine 3.000 m2 gde su izlagani proizvodi raznih fabrika. Tu su bili najpoznatiji proizvođači poljoprivrednih mašina na čelu sa Hofer – Šrancom koji je imao svoje predstavništvo u Pančevu. Okolna sela, Kovačica, Alibunar, Kačarevo (Francfeld) i Mramorak su imali svoje zgrade i štandove, gde su izložili svoje poljoprivredne proizvode i rukotvorine stanovništva. Sveukupno je bilo oko 1.000 izlagača i 100.480 posetilaca iz raznih krajeva države, iz Srbije i Rumunije. Ovaj sajam je bio pun pogodak privrednika iz južnog Banata, jer je posle toga još više oživela trgovina i proizvodnja u svim granama privrede.
U drugim delovima Banata socijalni problemi nisu prestajali. Novorođeno kapitalističko društvo je nemilosrdno izrabljivalo radničku klasu i agrarni proleterijat. Nezadovoljstvo radničke klase je 1906. godine kulminiralo, prvo u Kikindi, krajem maja, kada je oko 6.000 radnika započelo štrajk. Vesti o štrajku su se brzo širile i sve više pristalica iz banatskih sela se pridruživalo štrajkačima, samo se u Zrenjaninu i pančevačkom srezu nije štrajkovalo. Zahtevi poljoprivrednih radnika pre žetve su bili: veće nadnice i bolji uslovi plaćanja u naturi. Nadničari su do tada po dogovoru vršili žito iz 12-14 dela, što je značilo da su za svoj rad dobijali svega 40-80 kg žita, a to je bilo izuzetno malo i nedovoljno za izdržavanje porodica. U zahtevima su štrajkači tražili nadnice u vrednosti jedne osmine od ukupnog roda, ili 150-250 kg pšenice za vreme žetve.
Veleposednici su ranije, loše iskustvo iz 1897. godine dobro pamtili, pa su se pripremili na vreme i odlučili sa vlastima da vojskom i žandarmerijom suzbiju organizovani štrajk na teritoriji županije. Odziv štrajkača za prekid radova je bio velik. Nije bilo mesta gde se nije obustavio rad. Pored Kikinde, najžešći otpor se pružao u Novokneževačkom srezu, u mestima Čoki, Banatskom Aranđelovu, Obebi i dalje u Srpskoj Crnji (Szerb Csernye) i Velikom Plandištu (Zichifalva) kao i u drugim mestima. U Kikindi su štrajkači strepili i strahovali da će gazde i vlasti na polja dovesti Mek Kormikove žetelice i početi žetvu. U njivama su postavljali različite prepreke da bi onemogućili bilo kakve radove.
Uticajni veleposednici su, uz podršku države sve učinili da nastale probleme prevaziđu. U početku nisu pregovarali sa štrajkačima, nego su odlučili da, umesto ljudske radne snage, upotrebe mašine. Ministarstvo poljoprivrede je preduzelo sve mere da država ima u rezervi dovoljan broj mašina za žetvu, ako se štrajk ne prekine. Pozvalo je na pregovore četiri najveća proizvođača poljoprivrednih mašina. Državna železnica i Hofer-Šrancova fabrika nisu mogle da prihvate ponudu vlade, jer nisu imale toliko veliku proizvodnju koja bi zadovoljila potrebe. Američke kompanije Mek Kormik i Beher-Melihar su prihvatile snabdevanje i uvoz mašina za vreme štrajka i za 200 veleposednika isporučile 500 mašina, što nije bilo dovoljno, ali je bilo korisno.
Proizvođači poljoprivrednih mašina su posle velikog štrajka 1906. godine preplavili banatska polja svojim proizvodima, što su gazde oberučke prihvatile jer se nikad nije znalo kada će izbiti novo radničko nezadovoljstvo. Štrajk je 1906. godine u nekim mestima prekinut silom, a negde pregovorima. Činjenica je da su se radnici izborili za nadnice povećane za 30% i prihvatili se daljeg rada.
Borbu protiv radničke klase je vodilo i Torontalsko privredno udruženje na čelu sa grofom Endre Čekonićem. Udruženje je godinama diktiralo sve uslove u privređivanju, od osnivanja novih fabrika, pa do radničkih plata i zarada. Do 1910. godine su se u 62 opštine osnivala privredna udruženja u kojima je bilo oko 10.000 članova, što pokazuje veliku privrednu snagu i napredak u Banatu.

Autor: Sabo Jožef

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Komentari su zatvoreni.

Želite da se reklamirate na našem portalu?
Kontaktirajte nas
close-image