JEVREJSKO GROBLJE U JAŠI TOMIĆ

Laneni pokrov i šaka peska za Fani Singer

O sudbini Jevreja u Jaši Tomić manje-više sve se zna. Poznato je da je srez u Jaši, racijama i akcijama koje su sprovele nemačke vlasti tokom avgusta meseca 1941. godine, „očišćen od Jevreja“. Nemci su tada govorili „Judenrein”. Jevreji iz ovog mesta su, deportovani u Petrovgrad, današnji Zrenjanin, a odatle dalje za Beograd. Nakon tog pogroma u Jaši Tomić nije bilo više Jevreja. Imovina im je konfiskovana, imena izbrisana. Urađeno je sve da se stekne utisak kao da taj narod nikada nije ni živeo na ovim prostorima. Sve ono što bi na bilo koji način moglo da podseća da je ova zajednica ikada živela u ovom mestu imalo se uništiti. Čak se išlo i do toga da se i sećanja na njih imaju zaboraviti, voljno ili nevoljno, ali se imaju zaboraviti. Tokom svih ovih godina prilike i ljudi u ovom mestu su se menjali tako da je sećanje na njih i njihov život u Jaši Tomić potpuno zamro. Danas, veoma mali deo populacije u Jaši Tomić zna da su nekada Jevreji živeli, i ne samo živeli u ovom mestu već da su bili i nosioci njegovog razvoja. Međutim, kako to obično biva ono što je Bog stvorio teško da ljudska zloba može da uništi, u ovom mestu je povrh svega opstao trag o nekadašnjem postojanju ovog naroda. Taj trag je jevrejsko groblje, koje se nalazi u ovom mestu, na putu ka Busenju. Zapravo ono se nalazi tik uz glavni put koji vodi ka tom mestašcu koje je isključivo naseljeno mađarskim življem.. To groblje, zapravo ono što je još ostalo od njega, je nemi svedok životnih priča o ljudima koji su svoj mir našli na ovom parčetu zemlje.

Priču o postojanju jevrejskog groblja u mojoj Jaši čuo sam, i pored toga što već gazim petu deceniju života, tek pre par meseci. Osećanja zbunjenosti i neverice u istinitost te priče su bila dominantna nakon onoga što sam čuo. Valjalo je to sve proveriti i uveriti se koliko je sve to istinito, a koliko plod ljudske mašte i populizma. Dok sam se žurnim koracima približavao mestu na kojem je po priči smešteno jevrejsko groblje razmišljao sam o tome šta ću tamo zateći? Pomislio sam da bi bilo možda najbolje kada ga ne bi ni našao, kada bi se ispostavilo da je sve to još jedna,u nizu, ljudskih laži. No, šta ako ipak postoji? U tim i takvim razmišljanjima došao sam do mesta gde bi po priči trebalo da bude to groblje. Ispred mene se prostiralo nepristupačno šipražje gde je bilo prosto nemoguće išta primetiti. Počeo sam da tražim ali, bezuspešno. Ništa nisam našao. Već pomiren sa mišlju da tog groblja nema razmišljao sam da se vratim sa definitivnim saznanjem da je cela priča izmišljena. U tom trenutku u susret mi je prilazio čovek u plavom mantilu i velikim štapom u ruci. Bio je to meštanin Busenja, kasnije u toku razgovora saznao sam da se radi o Danilu Živanovu, koji mi je na moje pitanje, koje je u sebi krilo tonove razočarenja jer sam se pomirio sa tim da je moj pohod bio jalov; da li ovde postoji jevrejsko groblje, potvrdno odgovorio i uputio me gde da idem. Nakon takvog, iznenađujućeg, odgovora osećanja radoznalosti, isčekivanja i straha su sve jače počela da me obuzimaju. Zajedno smo otišli do tamo. Interesantno je da sam pored tog mesta, gle čuda, prošao dok sam ovamo dolazio i ne znajući da je to ono zbog čega sam ovamo došao. Dok smo prilazili jevrejskom groblju Danilo Živanov mi reče da u to groblje odavno nije niko stupio i da po onome što ona zna u njemu je ostalo još malo spomenika. Mnogi spomenici su porušeni a nemali broj je odnet, ukraden i ko zna gde se sada nalaze. Melodramatična priča primerena mestu ka kojem idemo i sudbini ljudi koji su tu sahranjeni.

Mesto, gde se nalazi jevrejsko groblje je kao poput priče iz bajke o Trnovoj ružici. Prekriveno je gustim divljim bagremom čije veliko i oštro trnje kao da želi da sačuva ono što je u tom groblju još ostalo. Celo mesto kao da je posuto prahom sna da se više ništa u njemu ne dira i da se po njemu ne rade više nikakva skrnavljenja. Šta ću pronaći u njemu pomislio sam? Sa osećajem strahopoštovanja kročio sam u to groblje krčeći guste naslage debelog bagrema podnoseći bol uboda oštrog trnja. Dok sam se probijao uz zvuk polomljenih grana u glavi su mi počeli odzvanjati taktovi Balaševićeve pesme: „Ne lomite mi bagrenje, bez njih će me vetrovi oduvati. Pustite ih moraju mi jednu tajnu, zlatnu kao dukati čuvati…“ Možda su to odzvanjali taktovi pesme, a možda su bili i glasovi onih čiji se mir, posle toliko vremena, mojim prisustvom poremetio. Ono što je bilo zaboravljeno i utihnulo, kao da se u novom strahu probudilo. Boreći se protiv od prirodne satkane zaštite došao sam do mesta koje kada sam ugledao u meni je probudilo osećaj neverice i tuge. Mnoštvo grobnih mesta prekrivenih mahovinom zaborava. Grobna mesta bez spomenika koji su, vidi se to golim okom, otkinuti isto onako kao kad se otkinu latice cveta od svoje stabljike. Ružno i bolno! Pomislio sam kakvi su to bili ljudi koji su mogli tako šta da urade? Da li se oni mogu uopšte nazvati ljudima, ili je taj žalosni prizor upriličio sam đavo prerušen u ljudske oblike? Od celog, biće ne malog, groblja ostala su samo tri spomenika koja i dan danas traju. Kao da prkose. kao da se ne daju. Na njima su obeležja koja su karakteristična za narod kojem ovde sahranjeni ljudi pripadaju. Na prvom spomeniku, uklesana Davidova zvezda ali, nema mermerne ploče koju su neljudi odneli, ukrali. Ko je tu sahranjen? Na drugom spomeniku stoji uklesano na hebrejskom jeziku sve ali, toliko izbledelo da se jedva može nešta razaznati. Ko si ti čije ime ne mogu i ne znam da pročitam? Na trećem spomeniku stoji ime i prezime koje se sasvim i pored svega, može još uvek jasno pročitati. Fani Singer! To je ono čega sam se najviše plašio. Da ću naći spomenik na kojem ću moći da pročitam ime i prezime. Čovek kada pročita kako se neko zove onda, kao po nekom unutrašnjem nagonu, u svojoj glavi počne da razvija film sa hiljadu pitanja. Kao da poznaje takvu osobu. Tako sam i ja počeo sebi postavljati pitanja; Ko je Fani Singer? Kakva je sudbina bila te osobe? Kako se ta osoba obrela u Jaši Tomić? Kako je ta osoba živela? Koga je imala? Kada se radovala a kada pak, tugovala? Da li ima danas nekog od dalekih rođaka? Ako ima, znaju li oni da ona leži ovde, na zapuštenom groblju u Jaši Tomić? Kako je umrla? Ko je prisustvovao njenom ispraćaju? Zapravo javilo se mnogo pitanja, a nije bilo nijednog odgovora. Dok sam, tako nemo stajao i gledao u izbledela slova na spomeniku, s dubokom verom u postojanje vaskrsenja, sa osećanjem da duh te osobe negde tu oko mene lebdi u misli mi dođoše Tagorini stihovi. Parafrazirajući te stihove kao da čujem – Ko si ti posetioče, koji posle toliko vremena dolaziš u posetu meni? Ne mogu ti poslati nijedan cvet od proletnjeg bogatstva, nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore. Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu. U svom cvetnom vrtu skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre mnogo leta. U radosti svoga srca da osetiš živu radost koja je pevala jednog proletnjeg jutra, šaljući svoj veseli glas pre mnogo leta- Osećanja su posle svega bila pomešana. Nisam znao ni šta da mislim, ni šta da kažem. Sve što bi čovek želeo ovom prilikom reći bilo bi suvišno. Slika viđenog govori više nego hiljadu reči. Lagano sam napuštao to zaboravljeno mesto sa iskrenom željom da u znak poštovanja Fani Singer, osobi koju ovde, od tolikih, jedino upoznah a o kojoj ništa ne saznah podarim, bar u mislima, laneni pokrov i šaku peska.

Dok sam pripremao ovaj tekst čuo sam jednu zanimljivi priču o groblju u Jaši Tomić. – Pre mnogo godina u Jaši je živeo jedan čovek. U smiraj jednog zimskog dana prolazeći pored groblja on primeti u njemu jedno veliko bagremovo drvo. Čovek reši da to drvo poseče, pomislio je da se od njegovih cepanica može dobro i dugo kuća grejati. Drvo je posekao i odneo kući. Posle nekog vremena čovek se razboleo. Crni, bolni prištevi su poskakali po njegovom telu. Nije mogao ništa ni da jede, ni da pije. Ništa nije pomagalo. Stanje se svakim danom sve više pogoršavalo. Niko nije znao od čega taj čovek boluje. Jedne večeri. dok se molio bogu da mu ovaj dušu uzme i da ga spase muka, na prozor od njegove sobe sleti beli golub. Gledao je čoveka, gledao i odjednom progovorio: „Ako misliš da se spaseš tih muka potrebno je da odeš na groblje na kojem si posekao drvo i da na tom istom mesti zasadiš novo drvo bagremovo. Ali, pazi – reče golub – novo drvo moraš zasaditi sa osećajem iskrenog pokajanja zbog onoga što si učinio. Da li si tako uradio ili ne, znaće se po tome da li će se mlado drvo primiti ili neće. Ako se primi bićeš spašen.“ Beli golub to reče i odleti. Sledećeg jutra s prvim zracima novog dana čovek, teškom mukom, ode do groblja i na onom istom mestu gde je posekao bagremovo drvo zasadi novo, mlado drvo. Vrati se kući i legne. Posle nekog vremena crni prištevi su počeli da se povlače sve dok se skroz nisu povukli a bolest nestala. Kažu, da tada zasađeno drvo i dalje stoji u ovom groblju. Ka zna da li je ova priča tačna, možda jeste a možda i nije. Ko će to znati?!

Posle svega jedno je sigurno jevrejsko groblje u Jaši Tomić postoji. Postoji kao svedok, isto onako kao što su postojali, živeli i svojim radom svedočili Jevreji u ovom mestu, koji su nekada bili naše komšije a kojih više nema tu pored nas. Njih više nema u našem mestu ali, je zato ostalo groblje kao znak neotuđivog sećanja na njih.

Radovan Zubac