– Divan pod otvorenim nebom –
Pre neki dan dok sam u smiraj vrele subotnje večeri sedeo sa jednim mojim poznanikom u jednom restoranu u misili mi dođeše neke davne slike života. Na te misli me je podstakla jedna rečenica koju je moj poznanik te večeri sasvim slučajno izustio dok je prepričavao događaje iz svoje rane mladosti. Postojalo je nešto što je mesta u Banatu činilo tako posebnim, tako ljudskim, tako neposrednim U koje god mesto tog dela Vojvodine da ste došli tu posebnost ste mogli jednako da primetite. Tu posebnost je imala i Jaša Tomić. To su bile klupe na sokaku. Da, klupe na sokaku. Danas klupa na jašatomićkim sokacima skoro da i nema a ako se po koja i nađe onda ona deluje ili prazno i napušteno, ili na njoj sedi po koja usamljena duša koja zagledana u beskraj današnjice kao da lebdi između sna i jave.
Nekada nije bilo tako. Nekada su klupe bile sastavni, skoro neizostavan deo okućnice na kojima se rado sedelo i divanilo. Okupljanje na klupama je bio deo rituala koji se nije smeo propustiti. Ljudi su se na klupama družili. Neke od tih klupa su bile lepe i sređene, neke su bile napravljene onako jednostavno tek da mogu da prime svoje goste, dok su neke klupe vlasnici iznosili na sokak a po završenom divanu ih vraćali u svoje dvorište. Nije bio redak slučaj da je neki stari balvan bio korišćen kao klupa. Kada popusti letnja žega, kada se teški paorski poslovi pozavršavaju ljudi su izlazili na ulicu i sedeli na klupu. Na svoju, ili na komšijsku nije bilo bitno. Bilo je bitno da se uz koju reč pokaže da je čovek društveno biće. Tu su se vodili svakojaki razgovori. Tu se bistrila ozbiljna politika, vodili se razgovori o životnoj svakodnevnici, muški deo društva pričao je o fudbalu ili rukometu ženski o ženskim poslovima, šalilo se na svoj i tuđi račun ali isto tako vodili su se i seoseki abrovi bez kojih jedno selo jednostavno nije moglo da se zamisli. Sa tih klupa dok je razgovor tekao upitni pogledi okupljenih ljudi su kao po pravilu leteli ka prolaznicima iza kojih su se krila razna pitanja na koja su u isto vreme traženi i odgovori. Baš ti pogledi su umeli da budu nekada i smetnja prolazniku pogotovu ako je prolaznik mlađeg uzrasta bio, javljala se određena doza nelagodnosti zbog silnih očiju koji su ka njemu bili upereni. I baš tada se kao po pravilu kod prolaznika dešavao kakav peh ili maler što je mladalaču zbunjenost učinilo još većom a znatiželjne poglede skoro nepodnošljivim. Bilo je skoro nezamislivo da prolaznik prođe pored ljudi koji su sedeli na klupi a da se ne čuje „Dobar dan“ ili „Dobro veče“. Kućno vaspitanje se skoro svaki dan javno proveravalo. Stariji prolaznici su često koristili priliku da zastanu i da se bar nakratko priključe razgovoru koji se vodio na klupi. Da kažu svoje mišljenje ili da čuju nešto što već nisu imali priliku da ranije čuju. Čak ni uporni i dosadni komarci nisu mogli da te razgovore završe pre nego što to nisu hteli da učine sami akteri druženja. Kada su se razgovorili za taj dan istrošili ljudi su se povlačili u svoje kuće i prepuštali klupu nekom drugom.
Kada je Jaša utonula u san a noćni život počinjao da se budi i tada su klupe imale svoje goste. Tada su po pravilu gosti na tim klupama bili predstavnici mlađe generacije. Tada su se na klupi šapatom vodili sasvim drugi razgovori. Na mnogim klupama su počinjale, ali i završavale se ljubavi. Mnoge klupe su pod plaštom noći sakrivale mladalačke tajne, prikrivale mnoga mladalačka razočarenja, mnoge poljupce učinile skrivenim od strogih očiju javnosti. Isto tako bile su klupe i mesta na kojima su se kovale nekada naivne a nekada ne, male ili velike mladalačke pakosti i osvete. Kada je razgovor iz šapata prelazio u zvonak govor nije bio redak slučaj da se iza otvorenog prozora od spavaće sobe oglasi domaćin ili domaćica kuće strogim glasom „Ajte deco bešte odatle!“. Bio je to nedvosmisleni znak da se ode sa klupe. Tad bi se mladi svet nevoljno povlačio sa tog mesta vidno nezadovoljan što se razgovor tako grubo prekida, mrmljajući sebi nešto u bradu.
Život na klupama na jašatomićkim sokacima prestajao je tek u ranim jutarnjim satima kada su prvi petli nagoveštavali dolazak novog dana. Tada bi se zapravo cela Jaša napokon odmorila od svih dešavanja koja su se u tom mestu tokom dana desila. Tih dešavanja je baš bilo. Međutim, sa novim danom dolazila su nova druženja i novi razgovori. Klupe su čekale nove, stare goste nove, stare razgovore. I tako u krug sve dok ne počnu prohladni i sumorni kišni jesenji dani. U tim danima kao i u vreme zime klupe su bile mesto na koje se nije svraćalo. Jedino tada razgovora na njima nije bilo. U to vreme i klupe su tonule u zimski duboki san sve do proleća i prvih suncem okupanih prolećnih dana.
Danas u Jaši retko gde možete videti ne samo da ima klupa ispred neke kuće nego retko možete videti da ljudi sede ispred kuće i da razgovaraju. Tek, tek ponegde možete videti nekog starca ili staricu kako sami sede i misli o Bog će ga znati o čemu. Izgleda da je novo vreme sa sobom donelo novo ponašanje i nove odnose. Da je novo vreme donelo i probleme koji su postali jači od čovekove želje da pokaže da je društveno biće.
R. Zubac