KORZO i još ponešto…

0 2.033

Dopisnica iz Varoši

Korzo, ta skoro zaboravljena a tako očaravajuća reč,vraća mi se u sećanje kao eho jedne mladosti.
Ej, mladosti, koja se otapa kao grudva snega na martovskom bledom, proletnjem suncu. Varošani, kao i oni u većim gradovima su imali izgrađene navike i običaje kojih su se strogo pridržavali. Sam glavni Sokak, sa svojim monumentalnim
zgradama, uokviren tornjevima Pravoslavnog i Katoličkog Hrama, umetnut na rub zamečateljnog parka, odisao je plemenitošću i gospodstvom. Lokali uredno poređani jedan do drugog, kao stoletni drvored, već na prvi pogled bi zasenio putnika namernika i ostavljao bez daha. Dolazeći iz svojih sela u Varoš, pomalo zbunjeni i postiđeni njenom otmenošću, gledali su sve to sa nekim strahopoštovanjem, pa to je Sreska Varoš sa bezbroj trgovina, kafana, hotelom i šta sve nema… Na početku, preko puta Banke, nalazila se zidana poluovalna trafika sa ravnom pločom, koju su svi zvali „kod Erne“, žene smerne, u naočarima, poput neke učiteljice. Tu su prodavane novine, dopisnice, razglednice sa motivima naše Varoši, kojih se još sećaju naše generacije i ono najčarobnije, koje smo tako nestrpljivo očekivali, Novogodišnje čestitke.
Već krajem novembra, Erna bi izlagala prve čestitke sa jelenima i sankama, lovačkim kućicama, dvorcima, Deda Mrazom … male i velike, u kovertama i bez. Kupovali smo ih prilikom povratka iz škole, ili pred veče, kada je trafika izgledala tako rustično, okupana pahuljama, dimnjakom i upaljenom svećom, struju nije imala, i to joj je davalo dodatnu draž i romantiku. Na Banku se naslanjao velelepni Dom kulture, čiji projekat scene je radio čuveni Bojan Stupica. Sala je ovalnog oblika sa balkonom, pokretnom pozornicom i visećim plafonom, kažu tada peta u Evropi, a zasigurno najveća u Vojvodini, do izgradnje SNP u Novom Sadu, dve poslastičarnice iz kojih se širio miris svežih baklava, tulumbi … već opisani čuveni hotel, Lajoševa gvožđara, Pošta, Prodavnica tekstilnih proizvoda, a završavao se zgradom Sreza na drugom kraju glavnog Sokaka, čijom monumentalnošću i lepotom bi pozavidela i mnogo veća Varoš od naše. A, da, tu, na drugom kraju se nalazila opet trafika od fasadne cigle, sa zelenim limenim krovom i petlićem na vrhu koji je uporno pokazivao pravac vetrova. Svi su je zvali „Kod Boža“ koji je tu prodavao školski pribor i cigarete na komad. Elem, između prve i druge trafike bio je korzo. Dvestatrideset koraka na jednu stranu, i isto toliko nazad. Počinjao je pred prvi sumrak, pa do početka bioskopske predstave. Šetalo se gore dole, mladi i malo stariji, pričalo se smejalo se …
Ispred hotela, bliže parku, stajali bi oni stidljiviji i dobacivali prijateljima. Varošanke, sve lepo obučene, da vide i da budu viđene. Sve su bile lepe, vesele u lepim haljinama sa damskim tašnicama, diskretno naparfemisane, u društvu drugarica ili drugara iz kraja. Pamte se još tri gracije sa „tvrdog puta“ Beba, LJilja, Cica. Visoke, vitke u prelepim haljinama, pažljivo odabranim, sa gracioznošću u hodu i pogledu. Bilo je još lepotica i iz „Forštata“, „Vrba Varoši, „Stanice“, „Ćukovca“, prosto su opijale svojom lepotom i zanosom. Posle par krugova, došlo bi do promena u rasporedu, priključivali bi se momci, simpatije, a bilo je već poznatih parova. Poneki bi svratili na klupu u obližnji park, pored rundele sa mirisnom noćnom frajlom, ili ispod starog kestena, prepušteni muzici, zvezdama i najlepšim mladalačkim osećanjima. LJubav se prosto osećala na svakom koraku, nesebično se podavajući toj nikada otkrivenoj „hemiji“. Po prestanku muzike, korzo se delio na one koji odlaze u bioskop, hotel, ili nastavljaju priču stazom do „Motela“. Letnja čarolija deluje kao magnet i već počinješ da lebdiš, da se približavaš tihim zvezdama i nasmejanom Mesecu, čuvaru svih mladalačkih tajni. Odžurili smo neznano kud, na razne strane ovog nemirnog i nemilosrdnog sveta.

Zadnji put su podignute punđe, izlakirani uvojci, zadnji put naneta šminka, svečana haljina ispeglana tremom i sumnjom, zadnji put stegnuta kravata, prigrnut sako, džemper preko leđa, zašto mora to … zadnji put? Rastajemo se tu kod trafike, lica bleda, poslednji stisak ruke, nemi i bez reči i odlazimo vozovima tamo u nepoznato, valjda da pronađemo sebe. Ostaje Varoš i stanično praskozorje, ostaje Korzo i poređana neka draga stopala, bivših mladića i devojaka, varošana, koji sada negde u „belom svetu“ snuju dane detinjstva, jedno nedosanjano leto, miris bagrema, pamti se neka klupa, iz tame vire nemirne oči, miris sa Korzoa koji smo poneli zauvek u škrinji sećanja, koja nas krepi kao najdivniji parfem, sanjamo, a budni smo, smejemo se detinjstvu a ono nas podseća jednom suzom, nikad izlivenom, koja nam stalno, stalno nagoveštava da je ono tu, sa nama, navek. A širom ovoga šara u nama odzvanja klepet štiklica i peta i kao da nam šapuće i podseća na ono naše … što nekad bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana