MESEČEVA SONATA
Gledam noć, nebo vedro, po kome su se razasule zvezdice i pun mesec, u svoj svojoj raskoši i lepoti obasjava zemlju i nebeski svod, kao ogromnom zlatno-žutom odeždom, prikrivajući mnoge tajne, stidljivo, čuvajući ih od zaborava i neke priče za pokolenja koja će doći. Čim utihne lavež varoških kera i upale se bledo-žute svetiljke, tamo od Rumunije iza nevidljivih Karpata, pojavljivao bi se Mesec, kao ogromna kugla sijajući i obasjavajući vrbake i livade oko Tamiša, i polako bi tu svoju čaroliju prenosio i na Varoš i njene žitelje, jedne opominjući da završavaju svoje domaćinske poslove, a one mlađe da je vreme za korzo, sa koga je već dopirala, sa balkona Doma kulture muzika i snažni glas Tom DŽonsa koji se nadopunjavao sa nadolazećom mesečinom. A mesečina, kao nemušti i svevideći svedok, i te kako je znala da čuva sve tajne, kako onih najmlađih, koji su se igrali „žmurke“ potajno i krišom uzdišući za komšinicom iz VII 1, tako i onih ozbiljnijih sa gitarom u ruci, u parku ispod ćutljivih kestenova, notama lakim, upravo kao ta paučinasta mesečina, iz duše sa puno čežnje i tajne ljubavi, šapuću pesmu svojoj dragoj, koja u tom koloritu pesme i zvuka gitare zamišlja najslađe snove, što plove Svemirom poput tih nemirnih zvezdica, koje su po ko zna koji put, u nekim dalekim noćima slušale te iste balade, slušale otkucaje srca dvoje zaljubljenih, koji ostajući bez daha u tom ljubavnom zemljotresu zaboravljaju i ko su, i gde su, samo sa jednom željom da ovo, ova noć večito traje, baš kao u onoj predivnoj baladi, koju su Pajica i kamaradi noćima prinosili kao lek zaljubljenima „imam jednu želju …“ A želja je bilo bezbroj, ostavljenih po klupama u parku, na motelu, na tamiški plažama, na nezaboravnom korzou. Pod mesečinom, kao pod šeširom, čuvali su se i prvi poljupci i nemiri srca, prva zaklinjanja na večnu ljubav, mašte i želje su nadilazile sve to. Koju magiju i moć ima ta mesečina, neka julska ili avgustovska, kada je Varoš bila prepuna mladića i devojaka, kada je ta „hemija“ prosto tresla kao groznica, groznica ljubavi mladi „ludi“ svet, vidi se i sada ispod sedih vitica i izboranog čela, iz još te neugasle vatre u očima, dragi moji varošani diljem celog sveta, kada gledajući omađijani pun mesec i mesečinu koja saučesnički blješti i otkriva sećanja, a opet i prikriva neke davne tajne, neke reči nikada ne izgovorene, miris bujne kose i glas koji se kao molitva prolama u dubini duše i podseća sve vas, sve nas na nešto nikada do kraja otkriveno, koja poput sonate opija sve nas vremešne, a mlade u duši prepunoj divnih sećanja i uspomena ispisanih u stotine spomenara na, ono naše … što nekad bejaše …