Mesto nezamenljivih ljudi

Svojevremeno kad smo u našem pozorištu radili predstavu „Prokleta avlija“ kostimograf u toj predstavi gospođa Ana Marija Mihajlović, sad već i sama pokojna, kad je prvi put došla u naše mesto tražila je da prvo poseti groblje. To mesto nezamenljivih ljudi. Ne pozorište, već groblje…a naše groblje je po prostranstvu veliko. Podeljeno je na katoličko i pravoslavno. U njemu postoje zanimljivi spomenici iz dosta davnih vremena. Postoje spomenici s različitim obeležijima – od krsta do petokrake i nazad. Spomenici koji govore o pojedincu koji je tu našao svoj večni mir, koji je našao delić svoje zemlje. Svi oni su svedoci vremena. Svedoci istorije ovog mesta…tako je i bilo. Reditelj predstave sa kojim je došla stao je svojim automobilom kod ćuprije koja se nalazi odmah nadomak groblja i gospođu Ana Mariju odveo na mesto gde je tražila. Dugo su se tamo zadržali. Nije mi bilo jasno zašto je tražila da prvo poseti baš to mesto. Pomislio sam da je to uradila iz ličnih, nekih samo njoj znanih razloga. Kad smo se sreli upitao sam je zašto je prvo otišla tamo. Odovor je bio krajnje jednostavan:„Zato što su groblja ogledalo jednog mesta. Po groblju ćeš videti kakvi su meštani. A ja sam ovde prvi put. Prvi put vas vidim i o vama ništa ne znam.“ Na tu priču sam skoro i zaboravio i ne bih je se ni setio da skoro u šetnji svojim rodnim mestom nisam svratio na groblje pošto sam i sam u međuvremenu ostao bez nezamenljivog oca. Setio sam se ove priče i shvatio da je baš tako kao što je gospođa Ana Marija Mihajlović tada meni rekla…Bože kako je ružnu sliku o nama, ta divna žena ponela sa sobom…definitivno je tako…jer kako se odnosimo prema mrtvima takav odnos imamo i prema sebi. Po onome kakvo je groblje u mom rodnom mestu biće da sebe ama baš nimalo ne poštujemo. Izgleda da mrtvih ima više među živima.

Preuzeto sa foruma “Tvorac grada”