Као неко ко је велики поклоник руске књижевности боравећи у Русији искористио сам сваки слободан тренутак да што више сазнам о људима чија дела су обележила не само руску, већ и светску књижевност. Једну такву, невероватну и у исто време страшну, причу забележио сам у вези судбине посмартних остатака Николаја Васиљевича Гогоља чија су дела као што су, роман-поема, «Мртве душе» и «Ревизор» ушли у антологију светске прозне и сценске кљижевности.
О смрти Николаја Васиљевича Гогоља мање-више све се зна. Познато је да је овај велики светски писац у тридесетој години свог живота оболео од маларије и да је болест изазвала оштећења на мозгу писца. Чести напади проузроковани болешћу утицали су на Гогољеву неурачунљивост што је резултирало тиме да је овај писац у неким од напада уништио, спалио неколико поглавља другог тома његове поеме „Мртве душе“. Често се може прочитати да је Гогољ био изложен „верском лудилу“ што се баш не може узети као тачно јер Гогољ није у правом смислу те речи био верски човек. Пре би се могло рећи да се радило о човеку који је гајио у себи аскетски начин живота. Гогољ је умро 1852. године.
Након смрти посмртни остаци великог писца пребачени су у Русију и он је уз дужне почасти сахрањени на гробљу Даниловског манастира у Москви. Ваља напоменути да је овај манастир у својој дугој и богатој историји био седиште Руских патријарха. На том месту Гогољеве мошти су почивале пуних осамдесет година. Након велике Октобарске револуције и успостављања совјетске власти у Русији су се десиле велике промене. Почетком тридесетих година прошлог века совјетска власт је покренула опсежну кампању против религије. Срушен је храм Христа спаситеља, а исто тако одлучено је да се Даниловски манастир затвори као и гробље које је било у његовом склопу. Монаси из манастира су били протерани, а манастир је променио своју намену па је тако постао место за пријем напуштене деце. Цео посао био је поверен агентима НКВД-а. Међутим, приликом спровођења партијске одлуке појавио се један проблем, а то је шта урадити са Гогољевим посмртним остацима. Чак ни совјетска власт није могла да оспори квалитет овог писца. Респект је постојао. Одлучено је да се посмртни остаци пребаце на гробље Новодевичког манастира. Почело се са отварањем крипте. Када је ковчег из крипте извучен агенти НКВД-а су га отворили. У ковчегу је стајао скелет обучен у сиву хаљину, кости руку су биле савијене на грудима, на ножним костима су стајале чизме, али главног дела скелета није било. Није било лобање! Агенти су брзо почели да истражују и утврдили су да је Гогољ сахрањен са главом на раменима. Мистерија је настала. О овоме је одмах обавештен Стаљин. Одговор из врха је стигао да све мора остати велика тајна јер совјетска власт не признаје постојање вандализма. Наређено је да се спроведе опсежна истрага о томе шта се заправо десило. Лобања великог писца се мора наћи!? Од тог момента мистерија око нестанка Гогољеве лобање обилује контрадикторностима. Од свих прича које колају најупечатљивија је следећа. Агенти НКВД-а су почели опсежна испитивања свих монаха који су Богу служили у том манасиру. Изузетака није било. Није био поштеђен ни сам игуман. На основу сазнања до којих су агенти дошли, утврђено је да су приликом обележавања стогодишњице од Гогољевог рођења на гробљу спровођене активности око уређења гробља које су указивале на могућност да је тада гроб овог писца похаран. 
Заправо тада је крипта гроба ојачавана, што значи да је постојала могућност да је сандук са посмртним остацима отваран. Цео посао реконструкције финансирао је извесни Бахрушин, познати московски милионер, војни лиферант и велики колекционар. У оно време Бахрушин је био екстравагантна личност Москве. Радило се о човеку пуном енергије, ерудити који је имао циничан поглед на свет и људе, а при томе је био и страсни колекционар. Опсесија му је била скупљање позоришних реликвија. Та страст га је гонила на спремност на свакојака дела, испоставиће се касније, чак и на светогрђе. Хиљаде и хиљаде јединствених позоришних реликвија се налазило у његовој колекцији. Сумња је после свега пала на њега. Све је указивало да је неко за њега оскрнавио леш Гогољев и украо лобању. Како то обично бива прича никада не остаје на једном месту већ се ваља, попут грудве снега, па бива све већа и већа. Прича се да је Бахрушин лобању чувао у једној кожној, само за ту прилику скројеној опреми међу медицинским инструментима, желећи на тај начин да је заштити од случајног открића. Међутим, Бахрушин је умро 1929. године и са собом у гроб однео тајну о томе где се тачно налази Гогољева лобања. Након Октобарске револуције Бахрушину је наређено да све реликвије које има преда совјетској власти. Све је реликвије предао без поговора, али је ону највреднију сачувао, оставио ју је некоме или као аманет, или као проклетство. Од прикупљеног материјала совјетска власт је отворила музеј којег је лично отворио Лењин. Данас се на том месту налази Позоришни музеј са преко милион експоната и преко 60.000 позоришних свезака.
Мистерија око нестанака Гогољеве лобање није добила епилог. Како то обично бива приче и даље колају. Можда садашња власт зна где је лобања, али се о томе још увек ћути. Нико не зна зашто? Било како било посмртни, осакаћени остаци Никлаја Васиљевича Гогоља пренети су на ново место. Сахрањен је труп без главе. По личном Стаљиновом наређењу направљен је нови споменик у облику попрсја док је стари споменик у облику крста на којем је писало „Голгота“ бачен. Ипак, тај стари, бачени споменик и данас живи. Не у целини, али једним добрим својим делом, да. Неко други сe с њим покрио.
Пише: Радован Зубац