Svaku državu ulazeći u nju sa glavnog ulaza upoznajemo onako kako bi ona htela da nam se prikaže. Pomoćni ulaz vodi u trbuh. Ono spoljašnje ne bi trebalo da je važnije od onog unutrašnjeg, ali jedno bez drugog se ne može razumeti.
Upravo ovih dana, kako predizborna kampanja počinje da se zahuktava ( nisam baš siguran da je ikada i prestajala ), počinju bolje rečeno nastavljaju se nove-stare smutnje i nemiri. Na sve strane, kao na filmskoj traci pljušte saopštenja i izjave političkih stranaka, nevladinih organizacija i pojedinaca u kojima se sirotinja raja opominje da bolje pripazi i otvori četvore oči na mnogobrojne smutljivce i agitatore koji se usuđuju da na narodnoj muci zemlju Srbiju blate i koji su spremni da svojim političkim delovanjem zemlju upropaste. Jedni poručuju da je stvar krupna, država je u pitanju i ima da se reši odmah koliko već na narednim izborima zakazanim za 11. maj. Drugi pak uzvraćaju da jeste stvar krupna, društvo je u pitanju i dodaju da ako poslušamo one prve postaćemo zatočenici đavolskog ostrva. Odluka je kao bezbroj puta do sada prebačena na sirotinju raju da ona odluči i presudi u toj hamletovskoj dilemi, biti ili ne biti. Država ili društvo?
Voleli bi mi više nego išta da nas danas svet prihvati onako kako mi smatramo da treba da nas prihvati, da nas prihvati u granicama za koje mi smatramo da su prave. Na našu žalost, svedoci smo toga, to nije tako. Nastao je spor sa svetom koji je izazvao, biće toga još, velike potrese na ionako trusnom tlu zemlje Srbije. U tom javno-pravnom procesu koji se poveo sa svetom a pred očima sirotinje raje pozvali smo za svedoka pravdu i pravo. Bili bi to časni svedoci čija bi se reč poštovala i cenila da ti isti svedoci nisu od strane razvijenog sveta poniženi a njihova reč osakaćena. Prilike i pravila u razvijenom svetu su danas drugačija. Postavljeni su novi objektivi kroz koji se ustrojava novi međunarodni poredak Danas razvijenim svetom vladaju novi fazoni koji su puni hladnog smeha u kojem se istina bira onako kako kome odgovara a ne onako kako jeste. Kako se navići na uvredljive pojave. Prihvatiti takvo stanje prosto je nemoguće a pomiriti se sa njim odavno je bilo vreme.
Voljno-nevoljno čovek se pita od kuda taj spor oko naše spoljašnjosti. Odgovor se krije u politici koju smo vodili. Ako poistovetimo politiku sa delima i rečima, što ona u suštini i jeste, onda se moralo znati da izgovorena reč i učinjeno delo nikada ne ostaju na jednom mestu već se poput grudve snega spuštene niz strminu kotrlja i biva sve veća i veća. Ta grdva od reči i dela ili će vam raskrčiti put kojim ste planirali da idete, ili će vas zatrpati poput lavine pa ćete postati taoci sopstevih reči i dela. Lepo bi bilo da je bavljenje politikom virtuela stvarnost u kojoj bi, ako smo nezadovoljni ostvarenim rezultatom, celu igru poništili i krenuli od početka ali to nije tako već je bavljenje politikom java čiji se rezultati sa svim svojim posledicama prenose na slike života. A naše slike života su bile takve da smo vodili ratove u koje nismo verovali, branili smo srpski narod gurajući ga u pogibelj, hteli smo da odbranimo Kosovo i Metohiju bez želje da ga sačuvamo, svoje generale smo pretvarali u ratne zločince, hteli smo sopstveni narod da učinimo bogatijim pljačkajući ga, kleli se u demokratiju dok smo u delo sprovodili misao „ko nije sa nama taj je protiv države i naroda“, laži pretvarali u istinu i patriotizam a istinu pretvarali u laž i izdaju, bili alhemičari sopstvenom narodu. Ono što je najstrašnije i što nam se sada kao bumerang vraća je to da smo sve to radili pred tim i takvim izokrenutim svetom spretno demonstrirajući politiku negacije. Sejali smo rđavo seme a želeli bogat prinos. Paradoks! Slika koju smo o sebi stvorili u novom ogledalu sveta sada nam se ne sviđa kao ni rezultati višedecenijske politike koju smo vodili pa bi sada da sve to anuliramo, poništimo sprovodeći još jedan alhemijski eksperiment čiji bi rezultat trebao da glasi “bavljenje politikom nije ništa strašno i obavezujuće, već da je to samo igrarija”. Neće biti da je tako! Neće biti da igranje sa narodom i državom ne proizvodi nikakve konsekvence koliko god jedan narod ima kratko pamćenje!
Interesantno je videti ko danas traži da se stvorena slika o nama izmeni, poništi bez želje za menjanjem samih sebe. Među tim tragaocima imamo i one koji su tu sliku svojom politikom koju su vodili stvorili, kao i one koji zbog sopstvene razočaranosti u demokratske principe razvijenog sveta nisu spremni da prihvate novu, surovu realnost o postojanju novih pravila i odnosa u savremenom svetu. Stav potonjih, imajući u vidu njihovu političku prošlost, je za veće čuđenje od onih prvih. Kako bilo da bilo i jedni i drugi kao jedini argument za odbranu svog stava posežu za pravdom kao da ne znaju da u životu nije ništa neodređenije upravo od pravde koliko god mislili da nam je ona poznata. Oni u ime države traže i spašavaju pravdu jer po njima vera je važnija od čoveka, spoljašnjost je važnija od unutrašnjosti.
S druge strane ako zavirimo u unutrašnjost onda ćemo videti nešto što liči na „čardak ni na nebu ni na zemlji“. Čardak koji smo počeli zidati početkom ovoga veka sa velikim elanom ali bez puno pameti i mudrosti. Da je bilo pameti i mudrosti u ovoj zemlji bi se sada drugačije živelo. Ne bi se postavljala pitanja bez smisla za život sa smislom, ne bi se dopustilo da raste broj onih koji su razočarani i prevareni, ne bi se dopustilo da bogati budu još bogatiji a siromašni još siromašniji. Bez pravih neimara izgradnja ove građevine je stala, zaparložio se korov oko nje kao da smo se uplašili grandioznošću poduhvata kojeg smo se latili ne vodeći računa o tome koliko narodu ta građevina znači na temelju koje su se desile i promene sada već davne 2000. godine. Odgovornost za ovaj zastoj moraju preuzeti svi oni koji su na ovaj ili onaj način bili vladajuća elita, moraju jer su svojom politikom koju su vodili doprineli dolasku društva u stanje opšteg nesklada. Slike života oko tog čardaka su takve da vidimo sirotinju raju koja tumara tamo-amo bez jasnog cilja, narod koji je postao zatočenik politike države, mlade ljude bez prava na budućnost nad kojima lebdi hipoteka prošlosti i osećaj nametnute nedokazane krivice, društvo koje je počelo da se guši u sopstevnoj prošlosti. Glasovi koji se čuju oko tog čardaka ukazuju na to da se ova građevina mora završiti da se nazad ne može a napred mora i da potpisivanje čitulje za Srbiju ne dolazi u obzir. Da je naš život vezan za prostorije tog zdanja u koji moramo da zakoračimo boreći se za njega u tom i takvom izokrenutom svetu. Ono što se mora nije teško.
Narod u vapaju poručuje, valjda će se taj glas čuti da ga nada u bolje sutra nije još napustila. Zbog toga treba ostaviti pravdu i pravo na miru. Treba uraditi nešto za ljude kojima znamo ime i prezime, koji su naš narod da ne propadnu ni krivi ni dužni u ime pravde koja se grčevito brani.
R. Zubac