За огромну већину Срба и хиљаду евра представља мисаону именицу, али хајде да за тренутак одрадимо једну такву мисаону вежбу у којој неко на располагању има стотину хиљада евра за улагање у Србији. Шта су дакле опције за улагање вишка капитала?
1. Улагање (слагање) у сламарицу
Овај метод српског „привређивања“ је одвајкада познат и нашироко употребљаван. Сваки економиста би овакво улагање осудио као неоправдано, правдајући то чињеницом да је то мртав капитал и да држањем новца у сламарици он временом губи своју вредност. Економисти би причали и о изгубљеној добити, као и о још много негативних ствари које за собом повлачи овај вид „улагања“ новца. Истини за вољу, сви економски параметри говоре против сламарица, али не треба заборавити да је иста та сламарица не тако давно била сигурнија од банака у Србији, а како време иде изгледа да ће и на светском нивоу сламарица опет доживети своју ренесансу. Можда је управо на овако нешто мислио наш државни врх када нам је пре две године поручивао да ће Србија светску економску кризу искористити за напредак и да је то право време за нас! Додуше одмах потом смо ми као друштво и држава доживели потпуни економски крах, али ко мари за то!
2. Улагање новца у банке
Ако кренемо од претпоставке да је овако одрађен (намерно кажем одрађен, док је у нормалним земљама банкарски систем углавном уређен!) банкарски систем у Србији релативно поуздан, онда улагање новца у банку има смисла. Додуше гледајући камате и инфлаторне стопе у Србији, јасно је да од орочавања пара нема неке посебне вајде. Нека предност је што новац не губи вредност кроз инфлацију. И за случај Србије се предности улагања новца у банке ту завршавају. Наиме, као што је познато банкарски систем у Србији новац готово да и не пласира у развојне пројекте и производњу, већ скоро искључиво у кеш кредите који се користе за масовну потрошњу. Наравно кеш кредити се дају по зеленашким каматама, тако да се отвара и морално питање да ли улагати паре у банке, ако тај новац неће баш нимало доприносити развоју српске привреде и српске државе. У неком дубљем моралном разматрању, слободно се може рећи да је улагање у банке уствари саучесништво у зеленашењу!
3. Улагање новца у станове
Под условом да се не ради о некоме ко не поседује решено стамбено питање, улагање новца у куповину станова нема смисла из много разлога.
Прва ствар која би требала да одбије некога од улагања у куповину станова јесте то да су у Србији станови прецењени, а још када се гледа у односу на квалитет градње, онда су станови заиста прескупи! Тешко се у озбиљним земљама може и помислити да нови стан нема урађену квалитетну звучну и топлотну изолацију, квалитетну електричну и топлотну инсталацију, квалитетну дрвенарију итд. Но све што је негде тешко замисливо, код нас је опште место.
Друго, масовна станоградња је у Србији изражена само у Београду и донекле у Новом Саду. Улагањем новца у куповину стана улаже се новац у даље урбанистичко уништавање ова два града. Не треба бити много паметан па закључити да је у Београду проблем паркирања акутан и то превасходно зато што је неко намерно (тј. за новац) жмурио на то да инвеститори у зграде нису обезбеђивали потребан број паркинг места. Такође, постојеће инсталације топловода, канализација и електричне мреже у појединим деловима већих српских градова су преоптерећене, јер капацитети нису успели да им расту оном брзином којом су инвеститори градили неквалитетне зграде.
Трећа важна ствар је та да пораст градова иницира додатну миграцију сеоског становништва и да велики делови Србије остају пусти. Београд, али у великој мери и Нови Сад, постају мегалополиси у којима живи несразмерно велики број становника у односу на број становника Србије. Што је можда и већи проблем, ови градови нити једним својим капацитетом нису способни да приме и сервисирају толики прилив становништва, што опет изнова генерише све веће и веће проблеме.
Четврто, грађевинска индустрија у Србији је извор највеће корупције. Хајде да се запитамо шта је то шта одређује цену квадрата? Са једне стране то је цена коштања изградње увећана за цену локације и профита ономе ко станове гради. Цена коштања изградње је иста без обзира на локалитет и износи око пет стотина евра по квадратном метру. Ако погледамо цену некретнина у Београду видећемо да је минимална цена квадрата која се може добити око хиљаду евра (ово је подразумева се у тешкој периферији), а да на појединим локацијама станови коштају и преко две хиљаде евра по квадрату! Шта је оправдање за оволико високу цену неквалитетних станова који се могу купити код нас?! Ствари су јасне, КОРУПЦИЈА и ГРАМЗИВОСТ инвеститора! Нека атрактивна локација у граду се може добити само уколико се дебело подмити неко из локалне власти, а потом се добија бланко дозвола да се ради шта се хоће и на тај начин се генеришу сви они други раније наведени проблеми. Са друге стране, пословна логика инвеститора у Србији је таква да је посао добар само ако се новац удвостручи за најкраће могуће време, а то је једино могуће ако су цене папрене, а квалитет минималан!
Пета ствар која се такође треба узети у разматрање је чињеница да је држава Србија распродала већину својих ресурса и да је у рукама странаца преко деведесет посто капацитета за производњу грађевинског материјала. Не треба подсећати да су странци власници цементара, фабрика црепа, фабрика керамике, фабрика боја и лакова итд. Ово значи да масовном станоградњом добар део девиза износимо из земље преко профита које остварују ове компаније.
Шеста и можда најважнија ствар је та да се куповина стана не исплати! Узмимо примера ради да се купује стан у Новом Београду у неком елитнијем делу. Цена квадрата се у овом тренутку креће око две хиљаде евра (али је била и већа), што значи да се за почетних сто хиљада евра може купити стан од неких педесет квадратних метара. Цена издавања једне овакве некретнине се креће око три стотине и педесет евра, што на годишњем нивоу износи око четири хиљаде и две стотине евра. Из овога се може закључити да је период отплате инвестиције дужи од двадесет година! У читаву причу није урачуната цена повремених реконструкција стана, а извесно је да је одржавање стана у коме живе подстанари веома скупо. Са друге стране, не треба занемарити чињеницу да је посао изнајмљивања станова у Србији потпуно ван законских оквира. У развијеним земљама се плаћају озбиљни порези на ову делатност, па треба очекивати (чак за то треба и навијати) да се овако нешто и код нас у догледно време спроведе. Ове земље имају оваква пореска решења баш из разлога дестимулисања грађана да новац улажу у некретнине.
На крају, још један аргумент против улагања у станове је тај што је тржиште некретнина пропало у већем делу развијеног света. Тако да не стоји снажно убеђење Срба да је само некретнина сигурна! Наравно, за очекивати је да ће спрега власт-грађевинска индустрија (што је у великој мери синоним за грађевинску мафију) гледати да на сваки начин наставе тренд масовне станограње, јер као што је раније речено на овај начин се остварују енормне зараде и огроман новац се уложи у корупцију, али и финасирање одређених политичких странака (сви знамо којих!!!).
4. Улагање новца у производњу
Здрава логика говори да се само кроз производњу може створити нова вредност. Познато је да не постоји готово ниједно развијено друштво у коме масовна индустријска производња није окосница бруто друштвеног производа (ГДП-а). У Србији пак, сва индустријска производња, енергетика и пољопривреда чине тек нешто више од тридесет процената ГДП-а! Упрошћено речено ово значи да Србија живи не од свога рада, него од распродаје својих ресурса (и територија) и задуживања у иностранству!
Да би се овако црни сценарио предупредио под хитно се мора ставити мораторијум на даљу распродају ресурса, а политичкој елити која се понаша као наркоман у кризи ставити до знања да своје болесне потребе неће више подмиривати на рачун наше будућности! Друга исто тако важна ствар је да више ни један динар не оде нигде друго, неголи у производњу. Овакво понашање треба промовисати као један од видова родољубља у двадесет првом веку! Кроз овакво родољубиво понашање извршио би се притисак одоздо и врло брзо би чак и оваква марионетска елита морала да попусти. Наравно не треба очекивати да би они били способни да нешто помогну, али макар би били онеспособљени да толико одмажу. Како прича о улагању у производњу не би била само нагваждање о стварима које су слабо оствариве, навешћу један у низу пројеката у које би се могло уложити стотину хиљада евра.
Србија располаже са доста добрим хидропотенцијалом, који је у прошлости масовно био коришћен за покретање воденица. Локалитета на којима су некада постојале старе воденице има неколико хиљада! Са оних много пута спомињаних стотину хиљада евра могуће је откупити земљиште некадашње воденице и на том месту изградити малу хидроцентралу инсталисане снаге двадесетак киловати. Годишња производња електричне енергије у једној оваквој електрани би доносила приход око десет хиљада евра, што значи да би се инвестиција исплатила за непуних десет година. Узимајући у обзир да је период експлоатације хидроелектране најмање четрдесет година готово без икаквих улагања, може се закључити да се у свом животном веку овај пројекат исплати чак четири пута! У поређењу са куповином стана, видимо да је овакво улагање макар два пута исплативије за онога ко улаже, а да и не спомињемо колики је значај производња енергије из чистих извора као што је вода! Управо на овом примеру може се и закључити зашто се у нормалним земљама за изградњу мале хидроелектране добијају значајни подстицају и повлашћени услови, док се куповина станова максимално дестимулише кроз систем опорезивања!
Закључак
Да би опстала Србији је неопходно ново национално одушевљење! Ово одушевљење се мора огледати у свим животно важним аспектима. Морамо пронаћи равнотежу између развоја економије, културе, социјале (друштва) и екологије. Како би ово било оствариво Србија пре свега треба да изнедри нове људе, нову националну елиту која ће бити способна да овај народ поведе у бољу сутрашњицу. Србија је била јака онда када је била домаћинска! Домаћинска Србија је улагала у производњу! Домаћинска Србија је улагала у образовање! Домаћинска Србија је улагала у културу! Домаћинска Србија је улагала у духовност и увек је знала ко је и шта је!
Аутор: Мирослав Паровић