POSLEDNJA TRI KORAKA

Da li je došlo vreme da FK Radnički, posle toliko godina tavorenja u najnižem stepenu takmičenja ponovo zaigra u višem rangu, da se nađe u PFL Zrenjanin? Ovo pitanje sada više nije hipotetičko. Ono je postalo realnost. Radnički je ove godine izborio pravo učešća u baražu za ulazak u PFL Zrenjanin.

Ono što je svih ovih godina bilo tako daleko, postalo je dohvatiljivo. Posle svih ovih godina ostala su samo još tri koraka. Mogu li plavo-beli u ova tri poslednja koraka da preskoče poslednje tri prepreke i da svim iskrenim ljubiteljima fudbala u Jaši Tomić vrate davno izgubljenu radost vezanu za najpopularniju igru na svetu. To zavisi samo od njih i nikog više. Zavisi od toga koliko iskreno žele da svojim sugrađanima prirede užitak koji im je neopravdano svih ovih godina uskraćivan. Danas za “balunom” trče neki novi klinci. Klinci, koji imaju neku svoju životnu filozofiju. Klinci, koji priznaju jedan novi sistem vrednosti. To sve nije sporno. Čak šta više to je sasvim normalna pojava. Ali, kad govorimo o FK Radnički onda je taj sistem vrednosti mnogo veći od prostog zbrajanja ličnih interesa svakog igrača ponaosob, svakog člana uprave ponaosob. Taj sistem vrednosti su, kad je ovaj klub u pitanju uspostavili u plavo-beloj boji Boško Petrov, Stevan Samatović – Pevac, Baja Samatović, Slobodan Stojović – Coban, Raka Drašković, Borko Kovač, Rade Radulović, Slavoljub Parivodić i mnogi drugi koji su dres Radničkog nosili, ne kao deo sportske opreme, već kao nešto što se ne nalazi na telu, već se nalazi duboko u srcu. Neki od gore nabrojanih legendi nisu više među živima, neki su daleko od nas ali siguran sam da fudbalski duh tih sjajnih ljudi lebdi iznad terena i da gleda, osluškuje gde se kreće njihov, naš klub Radnički. Valja verovati i u ono ušta možda ne verujemo. Za dres Radničkog se na terenu “ginulo”, igralo se do poslednjeg daha. Na njima je dres plavo-bele bojao sijao najlepšim sjajem.

Današnji igrači Radničkog imaju veliku priliku da ponovo otvore zlatni sjaj dresa kojeg nose. Da svojom igrom u predstojećim utakmicama u baražu, ako trebe i da “izginu” na terenu, da igraju za dres kojeg nose do poslednjeg atome svoje snage. Tu se ne postavlja pitanje da li oni to hoće, ili neće. Oni tako moraju da odigraju ne samo zbog sebe, već zbog obaveze prema svima onima koji su taj dres nosili pre njih, i ime Radničkog na ponos nas meštana prenosili. Želim da verujem da u tim novim klincima pored znanja postoji delić inata, ali i ponosa da pokažu da to što su ove godine uradili nije slučajno. Da su svi ti rezulatati deo njihovog znanja i umeća. Oni moraju da ostave sebe na terenu bez ostatka i zbog mnogobrojnih gledalaca, koji jesu otišli sa stadiona ali koji nisu iz svog srca istisli ovaj klub. Radnički se ne može iz srca istisnuti. Oni se moraju i natčovečanskim naporima boriti u predstojećim utakmicama baraža kako bi se opet na stadinu “Kraj Jera” čula himna u taktu Šošane: “Stadion kraj Jera, fudbalski to je hram na njemu igra Radnički tim za koji živim ja.” Valja učiniti srećnim one koji u nas veruju.

Ostala su samo još tri koraka. Valja stisnuti zube i učiniti ono što je do skora bilo tako daleko. Želim da verujem da je to moguće!