Kada se zaputite zemaljskim šarom od istoka ka zapadu ili od zapada ka istoku, svejedno kojim putem krenete, naićićete na zemlju Sirotaniju u kojoj većinski narod čine Sirotani. Ova zemlja je nastala veoma davno ali je pod čudnim okolnostima usled hedonističke boljke, suprotno sopstvenim interesima, nestala sa mape zemalja da bi se na istoj pojavila ni kriva ni dužna kada je proces svetske globalizacije sve više počeo da dobija na značaju tj. kada je postao dominantna pojava u svetu. Pobornici i kreatori ovog procesa svakodnevno se iz petinih žila uspinju da dokažu, ubede, nametnu mišljenje da ovaj proces nema alternativu. U njihovoj interpretaciji nužnost uklapanja jedne zemlje u nove globalne tokove danas prosto zvuči kao aksiom. U tom procesu globalne destrukcije od koje niko nije izuzet pojavio se jedan problem za zemlju Sirotaniju. Problem se ogleda u tome da je ova zemlja svoju kuću podigla na sred džade bez predhodno dobijene dozvole od arhitekata svetskog poretka da može iskolčiti svoj plac i koliki taj plac po površini može biti. Sirotanija je zapravo plac iskolčila na osnovu starih mapa, ali se to arhitektama ne sviđa. Smatraju da je ova zemlja uzela puno. Uyela je više nego što joj pripada. Zbog toga zemlja Sirotanija danas muku muči da dokaže kreatorima novog globalnog sela da je ona zapravo svoj na svome; da ona nije nikome ništa uzela već da su njoj drugi uzimali.
I dok traje spor sa destruktivnim globalistima oko veličine iskolčene zemlje dotle unutrašnjo-političku pozornicu zemlje Sirotanije karakteriše jedan kuriozitet koji ruku na srce ima i te kako duboke korene u gore pomenutim sporom. Kuriozitet je u tome da je od perioda kada je u zemlji Sirotaniji uspostavljen sistem da svako svakome može da kaže šta god hoće i kako god hoće bez obzira na to šta hoće, građani ove zemlje su imali jedinstvenu priliku da biraju sirotanijski Medžilis u proseku na svaka, približno, 803 dana. Samo da napomenem da je Medžilis u ovoj zemlji izuzetno važna institucija sistema. Poslednji Medžilis koji je vodio veliki vezir Isnogood Spasić biće upamćen ne samo po tome što je rekordno kratko trajao, svega nekoliko meseci već i po tome što je rad ovog Medžilisa odslikavao izvorni nadrealizam. I sam Andri Breton bi učesnicima poslednjeg Medžilisa pozavideo na doslednosti u proizvoljnom mešanju fantastičnog i stvarnog. Čak ni najveći cinici kojih u ovoj zemlji ima veoma mnogo nisu mogli da predvide ovako brzi kraj novog saziva ove institucije. Poslednji Medžilis je u ovoj zemlji formiran u periodu dana kada sav normalan svet spava tj. u gluvo doba noći i to posle neumornog trljanja čarobne lampe. Zog toga i ne čudi što građani ove zemlje za njega kažu da je bio kao iz 1001. noći. Po lampi su trljali svi oni koji su bili zainteresovani za osvajanje slobode u ovoj zemlji, tražeći od duha iz lampe pomoć kako da se dogovore. Duh, za kojeg mnogi ovde više nisu sigurni da je dobar, udovoljo je zahtevima neumornih trljača i predao im je u ruke pet šipova na kojima mogu da urade kail i zdaju novi Medžilis. Ortaci su šipove uzeli i pobili ih ali na glibavo tlo. Kao što to obično biva kada je tlo loše šipovi su počeli da tonu u glib svakim danom sve više i više, preteći da u najdublji mulj povuku jednu od najvažnijih institucija sistema u zemlji Sirotaniji. Veliki vezir Isnogood Spasić ljut na svoje ortake što su obmanuli duha iz lampe odlučio je da zatraži pomoć od Sirotana. Raspustio je sirotanijski Medžilis. Prateći u ovoj zemlji elektronske medije i listajući štampu, koji inače za sebe vole da kažu da imaju apsolutnu slobodu u svome radu iako je teorija o tome da je sve relativno već odavno na snazi, moglo se videti da nije bilo dana da se Isnogoodijevi veziri nisu međusobno optuživali za narušavanje jedinstva rada Medžilisa prišivajući u svojim izjavama jedni drugima etiketu da su jahači apokalipse. Da zlo bude veće a zapitanost dublja pored vezira učešće u takvoj polemici uzimao je i sam veliki vezir koji umesto da bude majordomus kroz svoje nastupe više je ličio kao persona insulta. Čak ni privid metafizičkog jedinstva oličen u timu kojeg je ova zemlja oformila za pregovore sa destruktivnim globalistima oko spora koliki je plac nije mogao da sakrije osećaj da je Medžilis počeo da liči na koteriju.
Suština problema oko raspada poslednjeg medžilisa, po mnogima u ovoj zemlji, se ogledala u tome što je u samom radu bilo veoma važno pokazati raji i svetu ko od ortaka ima poslednju reč u njemu. Većina ili manjina? Ko će biti protagonista a ko arlekin? Obećanja koja su ortaci dali duhu iz čarobne lampe ništa nisu značila. Pružene ruke saradnje imale su na sebi vešto zakamuflirane prekrštene prste. Razlike među ortacima su bile i velike i duboke. Važno je bilo samo ući u Medžilis a za posle je lako. Građani ove zemlje posle svega se pitaju; gde su oni u celoj toj priči i da li ovde mora da bude baš uvek tako!?
R. Zubac