PUDARSKA PRIČA

0 3.233

Dopisnica iz Varoši
„Jesenje lišće, već uvelo je …“ a ova prelepa balada asocira na vinograde, odlazak regruta, studenata u Veliku Varoš, hladna jutra, prvu slanu … vino, biblijsko piće, piće Bogova, oduvek je imalo značajno mesto u paorskim poslovima, divanima i običajima. Beše negda puno vinograda, valjda su prolaznici Banatom, Španci, Italijani, Francuzi, ostavili po koji čokot tek da im se ime pomene, da su bili tu, sadili lozu i uživali u njenim darovima. Toponimi, Vinogradski put, priobalje Jera i Tamiša su bili idealni za uzgoj darova veselog Baha i Sv. Trifuna. Stare, gotovo zaboravljene sorte krokan, bagrina, otelo, bela ranka … ukrašavale su banatsko vinogorje, smešeći se iz čaše domaćinu, slavskom kolaču, koljivu … Fudererovi vinogradi su davali dobra vina, koja su ne retko ukrašavale trpeze kaštela i letnjikovaca ondašnjih barona i gospode, vinopija znanih i neznanih. Vinogradi su imali i svoje čuvarnice, pudarske kućice, gde su uglavnom ostareli sugrađani bivstvovali i čuvali vinograde od dosadnih čvoraka i svraka, koje su se sladile preslatkim grožđem. Sedeći na šamlici pod orajem, pušeći ogaravljenu lulu, u svom miru i vremeplovu bili su puni priča i dogodovština iz starih vremena. Našla bi se tu i cipovka, komad slanine od mangulice, glavica luka, pola litre komovice za putnike namernike, ribare, lovce, pregršt oraha za raspojasanu dečurliju uvek spremnu za nestašluke i razne vragolije. A gsn Vela, pudar, negdašnji bekrija i gajdaš, gazdinski sin, ima šta, i te kako pripovedati slušaocu, koji je eto tako navratio, da predahne, da napije za berićetnu berbu i gsn Veli skrati vreme, iako on nije nešto bogzna ni mario za to. Imao je stari džepni sat i jednu skazaljku koja je pokazivala samo sate, ta ko je još mario za minute. Zagledan u nebo sa rumunske strane, vešto bi zasukao duge, bele brkove, povukao duboko iz lule, blaženo se osmehujući, samo njemu znanom razlogu i započinjao jednu od bezbroj priča o vremenu zaboravljenom, tu pred njegovim očima, nemoćan da ga zadrži i produži, kao što čokot nanova izdiže svoje lastare, lepršajući na banatskoj košavi. Seća se svog vernog pulina, kovrdžave, crne dlake koga je od milošte zvao Cuger, sa kojim je prosto divanio u zvezdanim noćima, a ovaj opet, samo ga je gledao i slušao, šteta što nije znao da govori. Slao ga je u Varoš, okačivši mu cedulju oko ogrlice, da mu donese duvana, što je ovaj vredno izvršavao. Imao je i guska Maksu neprikosnovenog vladara voda Jera i velikog ratnika protiv drugih guskova. Izdresiran i pouzdan gsn Velin pratilac do jesenje berbe, iza Mitrovdana. A tek berba, ej sokole moj, pa to je bio praznik. Pamti gsn Vela pun vinograd mladih žena i devojaka, raspevanih, rumenih kao kardinalska kapica, veštih i vrednih, izazovnih i gracioznih. Pamti „Miholjska leta“, sunce zapreteno u gustim pletenicama, pesmu vinogradarsku, setnu, o nekoj tajnoj ljubavi i bolu, a bilo je i pesmi bećaruša, tek da se zarumene kao vino obrazi. Gleda i seća se svoje mladosti, besnih čilaša i fijakera, svadbi, tamburaša i gajdaša, rujna vina, kuma na stolicama, ta kumova je glavna, Cigana na dudu sa tamburama, tako kum zapoveda, ratobornog Garova ispod duda, razrogačenih očiju svirača od straha, sve veselo, besno, prelazi se iz dana u noć, pa opet dan, pa ko izdrži, izdrži. Važno da ima vina i soda-vode, koju Čeda sodadžija prinosi. Snaša pomalo umorna, gleda da izdži ritam svatovca, smeši se vragolasto na gsn Velu. Ej, Bog da joj dušu prosti, lani su joj davali parastos. Maksa ga vuče za čakšire, on se prenu, gde nestaše svirači i kamaradi, mir, vetar šumi kroz ogolele grane ringlova, čokanjče je pri kraju, stari kožuh prijatno greje iznureno telo, Cuger ga gleda onim vernim, psećim očima, kao da bi pitao: „Šta to bi gsn Velo. „E moj pajtosu vrli, prolete sve brzo ko jeroplan nad pašnjakom, ko san, ostalo je još malo žara na ognjištu, rzanje mrkova, poj petlova, kreket žaba, gugut kumrije, i dugačka duž koja vodi u beskraj, u nepovrat. A htelo bi se još, jutarnje rose, miris bosioka, slane na opancima, toplina opaklije, čokanj rumenoga vina, podlivenog sira, zvuk tambure, bećarca … još malo sećanja na ono naše … što nekad bejaše … „

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana