RASTUR KOLO I DARVINOVA TEORIJA

0 653

“Razvojni put Bore šnajdera”, Amatersko pozorište iz Kovina
razvojni put Bore snajdera
U okviru prve tri festivalske večeri na ovogodišnjoj FETRI publika je imala priliku da vidi dve predstave u zvaničnoj selekciji i jednu predstavu van konkurencije.

Prvi na scenu je stupio Bora šnajder. Pokušao je Bora da u svom nastupu prikaže “razvojni put jednog čoveka, u jednom vremenu na jednom mestu”. Nije Bori i njegovoj družini u tom predstavljanju bilo lako. Trebalo je izdržati pritisak Acine leksike bez koje Bora šnajder ne bi bio to što jeste. Upravo je ta leksika uvek bila kamen spoticanja za mnoge koji se latiše jednog takvog pozorišnog poduhvata.

Mnogi su skloni reći, među koje i sam spadam, da se savremena jugoslovenska drama deli na dva perioda. Period do Ace Popovića, i posle Ace Popovića. Kamen međaš je tekst Razvojni put Bore šnajdera. Na tom kamenu međašu stoji, kao Arturov mač u kamenu, uklesan jezik, stoji uklesana leksika koju je Aca maestralno iskoristio kojom je trasirao jedan novi put savremenoj drami na našim prostorima. Koliko je prijemčiv i interesantan, toliko je i komplikovan taj Acin jezik kojim je opisao naš mentalitet, naše skorojevićke navike naše “lepljive prste”. Kada se sve slike razvojnog puta Bore šnajdera hronološki poređaju jedino što može posle toga da sledi je “rastur kolo”. Upravo ta leksika je i glumcima iz Kovina u velikoj meri bila smetanja da priču o Bori šnajdera ispričaju uverljivo i jasno. Najveća količina teskta kojeg su glumci izgovarili ostao je nejasan publici. Ovde svakako da treba iz tog korpusa izdvojiti glumca koji je tumačio lik Bore šnajdera, koji je jedini tokom predstave bio jasan. No, bilo je to nedovoljno za promenu kompletne slike stanja. Ta nerazgovetnost je ključni razlog zašto se oštrina i ubojitost najboljeg našeg savremenog dramskog teksta nije osetila u svoj svojoj snazi, zašto se Acino disidentsko pisanje, o pogubnosti zloupotrebe ideologije, nije doživelo. S druge strane slike koje se smenjuju, koje kao da jedna na drugu liče a opet koje su toliko sa razlogom različite, nisu imale dovoljno izraženu koloritnost i kompoziciju zbog čega se neodoljivo stekao ustisak da predstava, pogotovu u drugom delu, postaje neinteresantna. Intervencija reditelja da čestim pomeranjem funkcionalno osmišljene scenografije, pozorišno korisnim rešenjem, razbije monotonost scene nije uspela do kraja da ublaži osećaj prednje rečenog.

Svakako da se kao interesantno može smatrati rediteljska invencija prilikom otvaranja predstave koja se oslanja na Darvinovu teoriju. U tom otvaranju reditelj se poslužio legendarnom slikom, rađanja civilizacije, iz Kjubrikovog filma Odiseja. Razlika u odnosu na film je u tome što se u predstavi kost pretvara u fotelju. Šteta što taj elemenat, mislim na fotelju, nije do kraja razrađen kao motiv sa jasnim sadržajem i značenjem. Bio bi to interesantan pozorišni “lajtmotiv”. Ovako ostale su naslute. Što se tiče pretapanja prošlosti u sadašanjost, osavremenjavanjem dve reči, ono je u dobroj meri razbilo pozorišnu iluziju i izazvalo određenu konfuziju u percepciji scenskog dešavanja. Nisam siguran da se tim osavremenjavanjem nešto kvalitetno dobilo u odnosu na postojeće. Valja reći da je reditelj ostao dosledan u svojoj zamisli pa je rediteljski krug zatvorio kolom kojeg na kraju predstave povedu ljudi, koji tokom igre prelaze ponovo u ono od čega su nastali.

R. Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana