RINGIŠPIL – jedna priča
Dopisnica iz Varoši
RINGIŠPIL, ta čarobna mistična, puna naboja i moći reč, vraća mi se u sećanje, kao dragi prijatelj koji se vratio sa dalekih putovanja, pun priča, radoznalosti i iščekivanja. Već krajem maja, a pred početak školskog raspusta, u našu Varoš bi dolazio ringišpil, na uobičajeno mesto, odmah na istočnoj strani porte stare Pravoslavne Crkve, pored stogodišnjih lipa, koje su svojim mirisom nadopunjavale muziku, što se čula svake večeri sa gramofona uvek nasmejanog gospodina Žvanija, iz porodice Pihler, vlasnika ringišpila, sa najnovijim hitovima svetske zabavne i domaće muzike, uz koju se pevušilo, a bogami i zaljubljivalo, mnogi oponašajući legendarnog Žvanija, i po oblačenju i po frizuri, uvek idući ispred naše sredine, a u susret vremenima koja su dolazila kao blagi povetarac iz dalekih zemalja o kojima smo učili iz zemljopisa. I čim se zavrti veliko kolo, počinje najveća čarolija za sve varošane, za decu i odrasle, koji su sa ringišpilom postajali jedno, učeći od Žvanija sve trikove, pa i one najatraktivnije, od kojih je nama najmlađima zastajao dah, kada bi Žvani uhvatio sedište, ispred sebe, svoje partnerke, naglim trzajem bi se zapleo, pa otpleo i „bacao“ snažno partnerku u vis, koja bi prosto poletela poput nebeske golubice. O tome se danima pričalo, oni najhrabriji varoški momci su poučeni instrukcijama Žvanija, započinjali svoj prvi nebeski ples na ushićenje i malu ljubomoru sveprisutnih kavaljera, izazivajući ih tako da se i sami oprobaju. Uveče na obližnjem varoškom korzou našminkane i lepo obučene varoške frajlice su se osmehivale već proverenim i iskusnim „bacačima“, ne bi li privukle njihovu pažnju, i to veče, puno adrenalina „letele“ kroz toplu, julsku noć, prkoseći zemljinoj teži. Uz ringišpil, ispod moćnih razgranatih lipa, onih „crnih“, koje kasnije cvetaju, a tako snažno mirišu, noseći svoj omamljujući miris nadaleko, izmešan sa sjajem zvezda razasutih po plavom nebeskom svodu, na bezbednoj udaljenosti, smeštao bi se bombondžija Pišta sa svojim slatkim đakonijama od lizalica, štapića, bombona do leciderskih srca, koje je priželjkivala svaka devojka, kao poseban dar, ili poziv na nešto više od druženja, kao početak „zabavljanja“ i izliva najnežnijih, najtanijih i istinitih osećanja koja su ispunjavala i srce i dušu, i tako se priključivali čislu već viđenih, na korzou parova, postajali jedna nedeljiva porodica zaljubljenih. Žvani je doneo i prvi stoni fudbal, nešto zanimljivo i novo za male školarce, a i one starije, koje je ovo privlačilo kao magija. Igralo se, pobeđivalo i gubilo, radovalo i ljutilo, i sve to tokom jedne večeri, koja se zanavek pamti. Jedne zime u maloj sobi iza varoške poslastičarnice „kod čika Vlade“, prezimio je i Žvani sa svojim stonom fudbalom, i nije bilo kraja našoj radosti, što se ta novotarija nastavila i za hladnih, zimskih noći odgoneći dosadu i dremež, a Žvanija smo već svi doživljavali kao našeg sugrađanina, pravog varošana. Dragi moji varošani, znam da se rado sećate tih nezaboravnih, tako dalekih, a tako bliskih dana, da u vašim mislima i sada odjekuje moćni glas Tom DŽonsa, nežna muzika „Bitlsa“ sa starog gramofona u večnom kruženju ringišpila, miris tek procvalih lipa golica vas i seća na neku prvu ljubav, na prvi let, okruženi dragim likovima, nekim već izčezlih u neki novi svet, čije slike se smeše sa kamenih ploča, dok moćni RINGIŠPIL vrti sećanja otimajući ih od zaborava. Sada gledam na igralištu, neki novi klinci i klinceze, električni automobili, nastavlja se priča pod novim okolnostima, smenjuju se generacije, porodica Pihler preko Jožija i njegovog sina, već četvrta generacija, nastavlja dugogodišnju porodičnu tradiciju, vezanu za ovo podneblje i njene žitelje, deleći zajedničku sudbinu. Sada duvaju neki novi vetrovi, svet elektronike, virtualni, nevidljivi svet, sa kojim se Joži Pihler bori da mlade i na taj način otrgne i vrati u stvarnost, u stvarni život, taj zalutali svet, neda da se točak ringišpila zaustavi, da stane, da odnese iz sećanja ono vreme, koje nam greje ostarelu dušu, koga se i danas sa radošću sećamo, koje nam i sada diže adrenalin, vezujući nas za neugaslu mladost, a mali ringišpil se i dalje vrti, kao da nas opominje da nikad ne zaboravimo … nikad … ono naše … što nekad bejaše.