ŠESTORICA VELIČANSTVENIH
Ključari naših srca
Nekada je, ne baš tako davno, na ovom brdovitom Balkanu postojala država koja se zvala SFRJ. U toj državi su bili štampani geografski atlasi u kojima su među mnoštvom strana postojale stranice na kojima su bile ucrtane sličice koje su označavale po čemu se određeno mesto prepoznavalo, po čemu je bilo poznato. Šta putnik namernik, ukoliko se zadesi tu, može videti, čemu se nadati kada dođe u to mesto. Na mestu gde je bilo upisano ime mesta Jaša Tomić stajala je sličica tri muzikanta. Činimi se da je kao malo gde upravo ta sličica u potpunosti i do kraja, rekao bih čak i zauvek, ovekovečila postojanje nekih davnih pesama koje su nam svirali i pevali Pajica, Paja, Toni, Franja, Ivan i Turde. Neki su ih zvali muzičari, neki muzikanti a ja bih najkraće rekao šestorica veličanstvenih.
Bez obzira gde su svirali da li u hotelu, na motelu na kraj sela u čađavoj mehani, gde su svoju umornu dušu uz tamburu odmarali njihova je muzika bila začarana i volšebna. Poput magije. Otisnula bi se njihova pesma u bezdan a slušalac bi svoje ime u tom volšebnom zanosu zaboravio. Uz njihove pesme voleli smo i nisko nebo i malo sunce. Voleli smo oblake i kišu. Pristajali smo, i ne znajući, na šetnju kroz prošlost i to bez zadrške koja je u nama budila ljubav kao usud. Nije bilo moguće zamisliti proslavu, ni boemsko veče, ni sasvim obično veče u kafani a da šestorica veličanstvenih nije bila tu. Bez njih je delovalo tako prazno i pusto. U časovima kada je oko njih sve letelo, što od meraka što od očaja, oni su stajali u vlastitoj senci mirni i sigurni uprkos nerazumevanju vremena i ljudi. Sad, posle toliko vremena, kada bolje razmislim bio je toj čudan spoj šest ljudi kod kojih su se na jedan nadasve čudan način ljubav i smrt doticali u ime života. Čak i u trenucima kada bi svoju pesmu radije zamenuli za plač a muziku za tišinu, oni su i dalje pevali i svirali i kroz to nam tiho šapatom govorili Daj nasmej se brate, ne posustaj istu muku volimo i zbog toga istu pesmu pevamo. To se mora a što se mora nije teško. Znaj ne mogu nas od iskona odvojiti. Čudili smo se ako kroz pesmu ne poznaju naše srce, govorili smo im u trenucima sreće da ćemo im podmetnuti sunce i sa njima pokriti nebo, preklinjali ih da nam odaju svoje male tajne, šaputali im da niko ne čuje naše boli, ljutili se na njih kad su odlazili, vređali ih u trenucima svoje nemoći. A oni – oni su sve to kao nestalna reka i varljivo sunce sa osmehom prihvatali. Smejali se plačući. Lomili se sa osmehom na licu. Bili su to muzikanti koji su, kao malo koji, osećali duh kafanskog života. Bili su svesni da u kafani punoj dima uvek svega ima – i kelnera potrkuša, i žena namiguša, i loma, i vina, i radosti i tuge, i bola i veselja. Umeli su kroz svoju pesmu i da rastuže i da razvesele. Imali su ključ od svakog ljudskoga srca. Čudan je to neki ključ bio. Sada sam spreman reći da takvih ključeva više nema jer nema ni takvih ljudi. Pevali su i svirali ne samo za novce već i za turu pića, za pare na crtu, za prazna obećanja. Što bi rekao Đole Balašević, Širok osmeh, zlatan zub ajmo još jedan krug.
Pišući o njima pojavio mi se blagi osmeh neverice na licu. Da! Znao ih nisam, a upoznao ih jesam. Tek uspomena, sećanje dovodi me njima u ovaj prohladni suncem obasjan jesenji dan. Zaboravljeni i skrajnuti oni ipak čuvaju neke daleke i drage uspomene ovog mesta kojeg danas povratnik prepoznati ne može. A to je njihovo, moje, naše mesto. U znak sećanja na ove divne ljude, na šestoricu veličanstvenih, počeću iako bez sluha uz nadu da mi neće zameriti tiho da pevušim pesmu Bele ruže, nežne ruže a oni nek nastave u svom samo njima znanom stilu… Želeo bih da još jednom osetim taj nestali ključ. Bili su to naši muzikanti… ONO NAŠE ŠTO NEKAD BEJAŠE!
Radovan Zubac