Sudije su uvek između čekića i nakovnja
Radovan Zubac, fudbalski sudija iz bivše Jugoslavije, sada instruktor suđenja je svakako ličnost koja o suđenju ima šta da kaže. Autor je popularnog bloga „Fudbalski sudija“, koji je postao nezaobilazno mesto posete za sve one koji prate, i koje interesuje suđenje. Nakon povratka u redove sudijske organizacije bio je hvaljen i osporavan, branjen i napadan, podržavan ali i saplitan. Posebno mesto u Radovanovom radu je rad sa sudijama i na to je posebno ponosan. Rezultati tog rada nisu izostali. Ono što posebno impresionira u vezi sa ovim, više nego dobrim, poznavaocem suđenja je to da je ostao imun i na ignorantski stav koji prema njemu i njegovom radu dolazi iz redova onih koji bi taj rad trebali da cene i poštuju. O toj temi Radovan ne želi da govori mada bi bilo interesantno čuti njegovo mišljenje i o tome. Pre nekoliko dana Radovan je dao intervju podgoričkom dnevnom listu DAN u kojem je pokazao zašto je sebe, svojim radom i znanjem, svrstao u red odabranih. Ako na kraju dodamo da je Radovan rođeni Jašatomićanin onda nam se čini da imamo više nego dovoljno razloga da ga smatramo interesantnim sagovornikom.
Dok smo spremali intervju rekli ste da ste nakon naglog prekida sudijske karijere sebi rekli da se nikada više nećete baviti sudijama i suđenjem. Šta Vas je ponovo pokrenulo da se vratite u redove sudijske organizacije?
Znate, dok sam sudio tim poslom sam se bavio iz čiste ljubavi. Nije tu bilo nikakvog interesa. Jednostavno, suđenje sam voleo. Moj prekid sudijske karijere, bilo je to davne 1992. godine, nije bila posledica manjka ljubavi, ili nedostatka motiva već je on nastupio kao posledica razlaza sa čelnim ljudima Odbora za sudijska pitanja FSB, kako se taj organ tada zvao. Kada u životu nešto naglo prekinete, vi u sebi ne uništite „to nešto“ već ga samo duboko u sebi potiskujete. To je zapravo jedna vrsta prisilnog odbranbenog mehanizma kod čoveka. To potiskivanje možete vršiti samo dotle dok imate snage za to. Onog momenta kada vam ponestane snage za tako nešto, to što ste potiskivali duboko u sebi, a što je deo vaše ličnosti, ponovo isplivava na površinu. To je i kod mene bio slučaj kada je u pitanju interesovanje za suđenje. Čovek se ne može odreći dela svoje ličnosti.
Fudbalske sudije se često nalaze na udaru fudbalske javnosti. Nije retko da se čuje da su sudije rak rana našeg fudbala. Kako Vi gledate na te kvalifikacije?
Prozivanja sudija od strane, kako Vi kažete fudbalske javnosti, je uvek bilo i biće. To je zbog prirode posla koji u sebi nosi poziv fudbalskog sudije. Znate, fudbalska pravda je krajnje neodređen pojam. PFI jesu jasno napisana i svima poznata, ali ih svako tumači onako kako njemu odgovara svesno zanemarivajući onu drugu stranu. Što je osećaj odsustva samokritike veće, to je tumačenje PFI pristrasnije. Upravo živimo u vremenu kada je samokritika potpuno iščilila iz ljudske svesti. S druge strane, jedino su sudije u obavezi da PFI tumače tako da ono ne bude na štetu nijednog tima. To u današnje vreme nije lako zbog poremećenog sistema vrednosti. Zbog toga se sudije u našem fudbalu danas nalaze između čekića i nakovnja. Imajući u vidu kvalitet našeg fudbala nikako se ne bih mogao složiti sa konstatacijom da su sudije najslabija karika u njemu. Naprotiv, mišljenja sam da je suđenje kod nas čak bolje od kvaliteta fudbala kojeg svakodnenvo gledamo. Jedan mali, zapravo veliki primer. Ozbiljno analizirajući stanje u poslednjih par godina možemo videti da naših klubova skoro da i nema na evropskoj sceni. S druge strane Srbija ima sudiju u UEFA Elit grupi, a to je Milorad Mažić koji je postao jedan od vodećih evropskih sudija. Zar to nije dovoljan reprezent odnosa kvaliteta na relaciji fudbal – suđenje kod nas?
U Vašim tekstovima često ističete da su greške sastavni deo suđenja, da nema bezgrešnih sudija. Koliko savremeni fudbal trpi sudijske greške?
Fudbal trpi sudijske greške jer su one neizostavni deo tog sporta. Fudbal ne igraju roboti, utakmicu ne sudi robot već živi ljudi. Karakteristika čovekovog rada je ta da su greške sastavni deo posla kojim se bavi. To pravilo važi i za fudbal. Greše i fudbaleri, i treneri, i sudije. Razlike nema. Ne može biti selektivnog određivanja ko ima pravo na grešku, a ko nema. Na kraju, ko je taj koji će selektovati pravo na grešku. Normalno, ovde govorim samo o profesionalnim greškama. S druge strane savremeni fudbal je postao više od igre. Mnogi interesi su u njemu isprepleteni. Neki od tih interesa nisu fudbalski pa se iz tog razloga stiče utisak da savremeni fudbal ne trpi sudijske greške. Svakako da treba raditi na tome da tih grešaka bude što manje. U istrajavanju na toj želji nije dovoljno samo staviti akcenat na sudije već svoj doprinos u realizaciji iste treba da daju i klubovi i igrači. Na kraju, zbog te želje se uvode mnoge inovacije kao što su npr. dodatne pomoćne sudije ili sudijski sprej.
Jedan ste od najvećih pobornika stava da sudija treba da bude „misleći čovek“. Šta pod tim podrazumevate?
Fudbal je živ sport, koji menja svoj oblik. Svaka utakmica je priča za sebe. Svaka utakmica u sebi nosi nešto novo, nešto specifično. Fudbalska igra nema čvrsto utvrđenu građu, već ta građa menja svoj oblik tokom igre u zavisnosti od potreba tima. Baš zbog toga suđenju nije moguće pristupiti prema već unapred definisanom šablonu. Matrični princip u suđenju ne daje rezultate. Zbog toga se od sudije traži da bude misleći čovek. Da prepozna sve specifičnosti meča koji mu je poveren i da u zavisnoti od tih specifičnosti u skladu sa PFI primeni određeni kriterijum suđenja. To što će važiti na jednoj utakmici, nikako ne znači da će i na narednoj dati dobre rezultate. Kruto pridržavanje odredbama PFI nikada nije donelo dobro nijednom sudiji. Da ne bude zabune, ovde ne govorim o poznavanju PFI, već o njihovj interpretaciji na terenu. Pravila fudbalske igre jesu jasno napisana, ali su margine njihove interpretacije veoma široke. Ta širina u tumačenju je upravo produkt specifičnosti fudbalske igre. Često sudijama kažem da na utakmici moraju da misle svojom glavom jer jedino će na taj način uspeti da se i u najtežim situacijama izvuku. Sudija koji misli tuđom glavom brzo će dospeti u veoma komplikovane i teške situacije. Naš narod kaže „Tuđa ruka svrab ne češe.“
U jednom Vašem tekstu ste napisali „Stvoriti fudbalskog sudiju je vraški teško, a ubiti ga, to je savršeno lako.“ Šta Vas je podstaklo da ovo napišete?
Vidim da ste prilično dobro isčitali moje tekstove. Tekst iz koje ste Vi citirali navedenu rečenicu je napisan pre dve godine kada je u našem elitnom takmičenju povedena prava medijska hajka protiv nekolicine sudija koji su na utakmicama načinili čisto profesionalne greške. U toj hajci prednjačilo je nekoliko naših klubova koji su u svojim zahtevima išli toliko daleko da su tražili ono što im ne pripada. Ti klubovi su na te reakcije bili podstaknuti, ne učinjenim sudijskim greškama, već nekim drugim interesima koji zadiru u fudbalsku politiku. Sudije koje su tada bile na udaru trebale su da budu žrtveno jagnje. Takav pristup je nedopustiv jer se zanemaruje legalnost. Sa takvim pristupom se prelazi na teren ucena, pritisaka i samovolje. Osećao sam tada potrebu da ukažem na svu pogubnost takvih jadnih zahteva. Znate, klubovi ne učestvuju u stvaranju jednog sudije, pa samim tim ne mogu biti ti koji će uticati i na njegovo uništavanje. Zamislite na šta bi to ličilo kada bi svaki klub tražio da sudija nakon učinjene greške, koja je išla ne štetu tog kluba, treba da bude uništen. Pa to bi bio pravi javašluk. U javašluku nema ni pravde, ni prava. U sudijskoj organizaciji postoje legitimni organi koji prate rad sudija. Ti organi rade svoj posao kako najbolje znaju i umeju. Da li je taj rad uvek dobar? Svakako, da nije. Svakako da ima propusta u radu. Ti propusti su nekada veći, nekada manji ali oni su legitimni organi koji su jedino zaduženi za vrednovanje učinka sudija. To ne znači da oni treba da budu pošteđeni konstruktivne kritike, ali moraju biti imuni na ucene i zahteve koji dolaze van okvira legalnog.
Kako vidite sudijsku organizaciju u Srbiji u budućnosti?
Teško je to pitanje. Vidim je kao suštinski, ne samo formalno, autonomnu organizaciju pod okriljem FSS. Vidim je kao organizaciju u kojoj će se rad, znanje i kvalitet ceniti i vrednovati ne samo na najvišem nivou već i na nižim nivoima koji su veoma, veoma bitini u stvaranju kvalitetnog sudijskog kadra. U kojoj će potonje nabrojani elementi biti kriterijum uspešnosti. Siguran sam da bi tada imali još više dobrih sudija nego što ih sada imamo. Siguran sam da bi tada imali još kojeg Mažića. Za tako nešto je potrebno mnogo hrabrosti, dobrog i stručnog kadra, ali i podrške od strane fudbala. Ako tako bude onda će i fudbalu biti bolje.
S. Mladenovski