SVATOVSKA PRIČA
Dopisnica iz Varoši
E, derane moj, ta šta da ti pričam, bilo lepo neko vreme, bez žurbe, imalo se kade i za radost i za žalost, za slave i svinjske daće. Tako bi započinjao jednu od bezbroj priča Arkadije, crkvenjak ovdašnji, i veliki šaljivdžija, varoško spadalo. Pamti i Veliki rat i Pijavu i Galiciju kada se njegov vod predao Rusima, Sibir i rumene snaše, Švabe pa opet Ruse, koloniste … Ta ko bi sve to sabro i nabrojo. Al od svega se najradije seća svadbi onih negdašnjih. Malko zabaci šešir na prosedoj glavi, povuče duboko iz cigaršpica, pusti da vetrić raznosi plavičasti dim preko gonka, zagledan u staru jabuku, koju je još njegov baba posadio, nakašlje se značajno, pogleda u sabesednike i započinje svatovsku priču. Bilo lepih devojaka, dal sa većim il manjim mirazom, gazdinskih sinova i zanatlijskih, činovničkih i paorskih. Nedeljom u Crkvi su se viđali mladi, majke su budno motrile na svoje zarumenjene kćeri, viđalo se i po prelima i mobama, kraj bunara, na roglju, pa se i zaljubljivalo. E, baćo moj, tad nastupu provodadžije, ugovaru i pregovaru. Pa to ti ne mogu ni sve ispričati, šta je sve tu bilo, i smeha i suza i puštanja Garova, beg preko avlije … A bilo i izvolite, moliću lepo, dobrodošli. Zakazivala bi se veridba, vode ozbiljni divani. Ej, široko se osmehujući, nastavlja Arkadije, jedared došli prosci pa pitadu di je devojka, bili sa strane, domaćini kažedu „eno na gonk doji dete“ . Ju, pobogu, vrisne ujna, kako dete. Pa lepo kaže dejka i značajno diže kažiprst… ima mleka, a ima i kade… Svi u smeh, a Arkadije već opisuje srebrne sersame, nove kajase, besne vrance i ukrašene fijakere. Svatove dočekuje na kapiji plehano korito sa vodom, daj novce ako želiš ući, domaćini, obično mladež, budno prati da neko ne prebegne, smeh i dosetke na sve strane. Još jedan od negdašnjih običaja. A kažedu bolje da nestane selo nego običaji. Mlada, sva u belom, devojčice nose dugački šlajer, na glavi venčić od cveća prekriven velom, ta lepota Božja. Svirci svom snagom prebiru žice, svatovi svi okićeni vezenim peškirima, deve, deveruša i kumovi sa po dva, mladoženja uz to i cvet na reveru, stari svat nosi bukliju okićenu jabukom i novčanicama, nazdravlja svatovima, kumovima i komšijama. Buljuk dece trči za fijakerima do Crkve. Silan svet se okupio da vidi mladu, zaigralo se kolo, prangija se na sve strane, zvone zvona, pop Ćetko sačekuje mladence i vodi ih do oltara, obilazu tri kruga sa krunicama na glavi, pop Ćetko kadeći peva: „I rodi sina Emanuila …“, tetke i strine brišu suze. Porta puna, posedali na klupama, divane o mladencima. Konačno izlazu, deveruša podvriskuje „naša je“ … Zvone zvona, dečurlija uglas viče „kume izgore ti kesa“, kum se maša za džep, izbacuje metalne novce po travnjaku, svi u juriš ko će više da sakupi, pa bež na sladoled. Konji frkću, kopu predljim nogama, čeku da polete kav strele sokakom. Svirci već zaposeli svoja mesta i započinju bećarce, malko i brezobrazne, taki običaj. Ide se drugim šorom, kako to tradicija nalaže. Pred kućom svekrva dočekuje snajku, nakinđurena, u novim aljinama, šila ih posebno kod Čudanke, širi ruke podvriskuje „ja svekrva pa neka, koja nije nek čeka“… čestita sinu i snaji, snaja okreće nakonjče, prenosi je dragi preko praga. I tad, derane moj, do sutra, pa sad hajd ti budi trezan. Na astalima nema šta nema, još ptičjeg mleka, raznorazne đakonije. Svirci oznojani i promukli menju žice po ko zna koji put, kum udara tempo, pije se vina, mlogo… Iza ponoći dolazu pogačari nosu štafir, poklone, mamin kolač, tortu na tri sprata. Muzika ih dočekuje na sokaku, pa ponovo ljubljenje, grljenje, nazdravljanje prika Arsinom šljivovicom. Mlada vesela, a uplakana, ta eto došli njeni. Iz podruma gazda Števa donosi novo bure traminca, stiže i sveža soda-voda. Pred zoru umorni i podnapiti započinju one stare, bećarske, nazdravlja se po ko zna koji put mladencima, spremu hoklice za kuma, da ga pratu do kuće, da ne ide po zemlji. Svirci oko njega okićeni novčanicama ne popuštu, kum zapoveda i on se sluša … Dugo, dugo se zatim na klupama, bunarima i bircuzima prepričavalo svadbeno veselje i kako se kum onako debo strovalo u jendek pa su ga na kraju nosili do kuće i dobrano se oznojili, i kako su se prije malko dokačile oko toga čija je torta lepša, i da su ceo dan posle tražili dejku, a on veselnik u podrumu zaspao kraj bureta, vuko vino na nategaču pa malko pretero, da su kere mirovale tri dana, prejele se, ta nek i one pamtu kad je svadba bila. E, i to su pripovedali, da je snajka drugog jutra bila nekako bleda, al vesela … E, a ima i ovakvih divana, tu bi veseli Arkadije razvuko lice u širok osmeh, i nastavaljao, ne prestajući da se smeši. Posle ovog rata, komunizam došo, pa se i nije tako venčavalo u Crkvi, tek po neki. Još da i ovo pripovedam. Jedan naš ovdašnji meštanin, očo u Pariz i tamo upoznao Francuskinju, i hteo pošto, poto da se venča u Crkvi. Priča očas projahala kroz Varoš, i svi čeku taj dan. I konačno, dođe i ta nedelja, posle Petrovdana. Porta se nakupila dečurlije, oni stariji oko porte, radoznali i znatiželjni varošani, Crkva puna svatova, pop Živa u „zlatnim“ odeždama, mlada u belom, posrće, što od uzbuđenja, što od mirisa tamjana, ta mlogo sveta, zagušljivo. Vidi to pop Živa i ne prekidajući svečanu ceremoniju, nego mašući kadionicom, u istoj melodiji zapeva, „otvorite prozore“, nastavi sa kađenjem, što je izazvalo smeh prisutnih, a i njemu je brada zaigrala. Eh, kad se samo setim. Al, eto derane moj, bilo, a sada ti pripovedam, ispraćam godine kao goste, polako odlazu moji ispisnici, ja čekam na red … Skida šešir, briše znoj sa umornog čela, i sa nekim blagim smeškom gleda nas bosonoge, u crnim gaćicama i mornarskim majicama. Prolazi vreme, svadbe ko svadbe, polako se odbacuju stari običaji, globalizam čini svoje, sve je manje našeg, praporci ćute na nekim tavanima, šlajeri po muzejima, tamburaši sviraju tamo daleko, zagledani u prošlost, na starim crno-belim fotografijama na zidu vremešne kuće sa dugačkim gonkom, prangije odavno zarđale, crkvena zvona otkucavaju i kao da podsećaju na ono naše … što nekad bejaše.
