Svaki stanovnik opštine Sečanj bar jednom je probao torte Tanje Lojpur iz Boke, koja već 15 godina svojim talentom i kreativnošću ulepšava brojna slavlja. Ona je za portal NMR info ispričala kako je tekao razvoj njenog biznisa i sa kojim se izazovima suočila. S osmehom se priseća početaka, a sa ponosom ističe da su je trud, rad i upornost doveli do mesta gde je danas.
Kada ste prvi put shvatili da je poslastičarstvo nešto čime želite ozbiljno da se bavite?
Bila sam apsolvent na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Završavala sam četvrtu godinu na smeru za profesora geografije. Odslušala sam sva predavanja i ostalo mi je samo da učim i položim 5-6 ispita. Shvatila sam da mi treba neki izduvni ventil i da ne mogu samo da učim. Fondan dekoracija se tada tek pojavila. Na Fejsbuku sam slučajno naišla na jednu ženu koja je baš lepo baratala tim materijalom. Počela sam da istražujem na Jutjubu, ali nisu postojali tutorijali na srpskom. Samo jedna radnja u Srbiji je tada prodavala originalni fondan koji je bio ekstremno skup. Prve fondan figurice sam napravila sama u svojoj sobi. Sećam se da sam satima pravila tog Vini Pua, Helo Kiti i Miki Mausa. Ostavila sam ih u toku noći u kuhinji da se osuše. Moja majka se ujutro iznenadila, misleći da nam je neko ostavio igračkice u kući, a onda sam joj ja pokazala da je to mojih ruku delo. Roditelji su bili malo skeptični na početku. U tom momentu je više žena pravilo torte, ali ja sam odlučila da probam.
Da li se sećate prve torte koju ste napravili profesionalno i kakva su bila prva iskustva sa mušterijama?
Prva torta koju sam prodala je bila napravljena za rođendan mog oca i bila je ukrašena šlagom. Postavila sam nekoliko fotografija na društvene mreže. Ubrzo je usledio Vaskrs i ljudi su počeli da se interesuju i poručuju. To mi je dalo elan. Onda se desila i prva porudžbina torte koja je bila ukrašena fondanom. Danima sam razmišljala kako ću to da izvedem, još uvek sam bila početnica. Fondan naglašava sve nedostatke i neophodna je dobra priprema. Međutim, uspela sam i tako je sve krenulo. Počela sam u kuhinji moje majke gde sam imala dva pleha i jedan mikser, a sada imam celu radionicu sa stotinu alata i profesionalnom opremom, ali ništa ne dolazi preko noći.
Šta Vas je motivisalo da otvorite poslastičarnicu baš u Sečnju, a ne u većem gradu?
Pre četiri godine sam zakupila lokal u Sečnju i vodila sam se idejom da je to dobra odluka pošto je to opštinsko mesto kroz koje svi prolaze. Imam ja mušterije iz cele Vojvodine, a neke moje torte su stigle do Austrije i Nemačke.
Koliko je bilo teško pokrenuti sopstveni posao u manjoj sredini? Sa kakvim ste se izazovima suočavali na početku?
Prepreka uvek ima, ali ja sam se sa njima borila tako što sam se posvećivala radu. Kao što sam već rekla, konkurencija je velika, ali kvalitetan proizvod se izdvoji u masi i privlači kupce. Trudim se da se ne osvrćem na druge nego da guram moju priču.
Kad dobijem poruke zadovoljnih klijenata, to me zaista čini srećnom. Sav umor nestaje, to zadovoljstvo klijenata hrani moju dušu. Uvek se radujem kada deca sa ushićenjem reaguju na moje torte. Velika je i čast kada baš meni neki mladenci poklone poverenje. Čini mi se da uvek ima ljudi koji kritikuju i ne praštaju uspeh, misle da oni to mogu bolje. Trudim se da me to ne pogađa.
Da li ste imali podršku porodice i okoline kada ste odlučili da promenite profesiju?
Jedno vreme sam radila u školi i pravila torte, to je bilo baš izazovno. Onda sam odlučila da se posvetim poslastičarstvu i zaista se nisam pokajala. Roditelji su bili uz mene kad sam počinjala. Bivši suprug mi je takođe bio podrška. Zahvalila bih se državi, pošto sam dobila u više navrata bespovratna sredstva koja su mi pomogla da usavršim moj biznis. Prošle godine sam dobila sredstva za žene preduzetnice koje su izbeglice i od tog novca sam kupila veliki mikser i rernu. To mi je ubrzalo posao.
Jeste razmišljali o povratku u prosvetu?
Možda bih se nekad i vratila u učionicu. Baš sam imala lep odnos sa decom, meni se i danas uz osmeh jave neki moji bivši učenici. Samo što mi trenutno obaveze na ovom poslu to ne dozvoljavaju. Razmišljala sam da napravim neke kurseve i da podučim druge ljude tome kako se prave torte, nadam se da će biti prilike za to u budućnosti.
Danas Vas zovu klijenti iz cele Vojvodine. Šta mislite da je presudno za takav uspeh?
Kontinuitet i kvalitet su ključni. Kvalitet je ono što mora da te izdvoji od drugih. Ako neko nema kvalitetan proizvod, ne može ni reklama mnogo da pomogne. Možda nekoga možete jednom da prevarite da kupi loš proizvod, ali drugi put nećete moći. U mom poslu je potrebno da ti ljudi veruju. Najbolja je reklama ona koja ide od usta do usta, kada ljudi jedni drugima preporuče nekoga. Klijenti mi se uglavnom vraćaju. Stalnim kupcima se uvek trudim da izađem u susret. Volim to što mogu kroz svoj posao kreativno da se izrazim. Klijenti imaju poverenja u mene i često mi samo zadaju temu i kažu da sam odlučim kako ću to da realizujem. Zbog posvećenosti poslu, dešava se da privatni život nekad trpi.
Po čemu su Vaše torte drugačije i prepoznatljive?
Trudim se da svaka torta bude unikatna. Koristim najkvalitetnije sastojke. U mojim tortama ćete osetiti belgijsku čokoladu, pravi orah, lešnik i voće. To su sastojci na kojima je akcenat. Mislim da je punoća ukusa i kvalitet nešto što me izdvaja od konkurencije. Ne štedim na materijalu i to ljudi prepoznaju. Ako je neko poručio voćnu tortu sa malinom, u svakom zalogaju treba da oseti voće.
Koja porudžbina Vam je do sada bila najizazovnija ili najneobičnija?
Torte koje sam pravila za svadbe su zaista poseban izazov, ali i odgovornost. Meni je važno da torta dobro izgleda, ali pre svega da bude ukusna. Vodim računa i o tome da je učinim pogodnom za transport, iznošenje pred goste i sečenje. Kad su u pitanju velike porudžbine, neophodno je ispoštovati kilažu pošto većina ljudi na proslavi želi da proba baš tu tortu. Uglavnom ja napravim tortu u delovima pa je sklopim u restoranu. Uvek razmišljam i o visini vrata. Jednom mi se desilo da torta nije mogla da prođe kroz vrata koja su vodila od kuhinje do sale, ali rešili smo i to.
Kako izgleda jedan Vaš radni dan u poslastičarnici?
Ovo nije posao koji se radi od devet do pet. Kad zaključam radionicu, čeka me papirologija, odgovaranje na poruke, upite, porudžbine, odlazak u banku i poresku, nabavka. Radim sama i moram istovremeno da budem poslastičar, perač sudova, dostavljač, računovođa i menadžer. Teško je, ali je veoma lepo.
Ko su Vaši dobavljači?
Imam krug saradnika od poverenja. Navikla sam mušterije na orahe i lešnike prve klase. Trudim se da biram dobavljače koji su iz okoline i da podržim lokalne proizvođače. Višnje su iz Neuzine i Sutjeske, a lesnik i orah iz Jaše i Šušare.
Da li imate omiljenu vrstu torte ili dezerta koju najradije pravite?
Crna nutela je moj lični pečat. Ta torta je jaka, zasitna, čokoladna i onaj ko je jednom proba uvek posle traži tu tortu. Kraljevska malina je takođe torta po kojoj sam prepoznatljiva. Zaista ima pun ukus. Imam paletu od 30 ukusa, ali ljudi najčešće poručuju 10-15 opcija. Prilagođavam se željama i potrebama klijenata.
Koliko je važno stalno usavršavanje i praćenje novih trendova u ovom poslu?
Ovaj posao mnogo košta. Konstantno ulažem u alat, materijal, plaćam poreze i hemijske analize torti. Habanje opreme i prostora je nešto šta mora da se uzme u obzir. Morate da pratite koji su likovi iz crtanih filmova popularni, da budete u toku sa trendovima i istražujete nove materijale.
Šta biste poručili mladima iz Sečnja i okoline koji razmišljaju da pokrenu sopstveni biznis?
Ako se trudite i radite, rezultati će doći. Jako je važna vera u sebe, ali uspeh ne dolazi preko noći. Ne gledajte na sat, jer uspeh se neće desiti za godinu, dve, a nekad ni za pet. Ako uložite vreme, energiju i novac, rezultati će doći. Prvih pet godina sam najveći deo profita ulagala u opremu, a najmanje je ostajalo meni.
Da li biste danas, sa ovom iskustvom, nešto uradili drugačije?
Postavila bih neke granice. Ranije sam prihvatala sve i svašta. Kada imate legalan posao, vi imate recepture od kojih ne sme da se odstupa. Uglavnom nađemo neko kompromisno rešenje. Za 15 godina sam odbila svega nekoliko torti. Kada podvučem crtu, ovaj posao mi je doneo mnogo lepih stvari. Mene obuzme toplina kad je klijent zadovoljan. Na velikim proslavama osećam ponos dok posmatram izraze lica tokom iznošenja torte i znam da sam na pravom putu.
Na šta ste najponosniji?
Sa svojih 10 prstiju sam sama sve stekla. Posle 15 godina aktivnog rada, lokal u kom radim je moj. Kad sam potpisala ugovor o kupovini tog prostora, došla sam u lokal i počela da plačem od sreće. Mnogo je tu bilo neprospavanih noći, bolnih i otečenih nogu, ja sam radila i kad sam imala temperaturu. Čak sam i posle jedne ozbiljne operacije vrlo brzo ponovo počela da radim. Svaki Vaskrs, Božić i slavu provedem radno. Kad me neko pita koju slavu slavim, ja kažem sve. Često za svoj rođendan nemam rođendansku tortu, već se poslužim onim što u tom momentu imam u vitrini, ali sam ispunjena i srećna.
Autorka: Jelena Čolović
Galerija slika
Ostavite komentar