Kada sam pre par meseci pričala o izlascima i kafićima u jednom od svojih tekstova, napomenula sam kako nema alternativnijih mesta za izlazak u sredinama ovakve vrste i složićete se, bila sam u pravu.
Ali eto, nije prošlo mnogo, ponovo je otvoren kafić u kom možemo čuti različitu vrstu muzike i zaista uživati i u nekoj sasvim drugačijoj atmosferi.
Ne želim da dajem novinski izveštaj jer ja novinar nisam, ja pišem iz srca i pišem onako kako osećam. Pišem osećanja, a ne senzacije.
Dva dana pre nego što se u kafiću Stiks održala svirka grupe ,,Restrikcija’’, na svom profilu jedne društvene mreže kukala sam (prava reč) o nekim prošlim vremenima (iako o njima samo pišem, nisam toliki nostalgik, ono što volim je da ih ostavljam negde daleko od zaborava).
Naime napisala sam, citiram:
„Bila je neka zima, ponovo. Uvek zima.
Drugarica i ja smo ušle u kafić koji je u to vreme jedini bio muzički ,,obrazovan“. Unutra je išao Psihomodopop, češće Dvornik, a najčešće EKV i Azra.
Bilo je prepuno i konobar je pevao za šankom.
Nas dve, klinke, radoznalo smo tražile mesto za sedenje.
Napokon kada smo ga pronašle bio je to jedan jedini sto u uglu…
Prišle smo i videle da za njim ipak sedi neko. Bio je to decko sa jednim dredicem (što je bauk i sada).
Sele smo preko puta njega i naručile sok.
Taman je završavao Psihomodopop i počinjao je ,,Novac u rukama“.
Ja sam uz kičmu osetila apsolutni jež, a drugarica je pevala (može da se tagne ukoliko se bude prepoznala).
Ljudi su skakali po šanku i stolovima. U to vreme smo znali kako se igra uz rock’n’roll.
Nas dve petnaestogodišnjakinje, nosile smo sa sobom vokmene i kapute, te kožne pantalone, što u to vreme nije bilo na novosrpskom ,,in“.
Po prvi put u životu osetila sam se prihvaćeno.
Kao da sam pronašla svoje gnezdo.
Nismo nikada razgovarale o tome, ali mislim da je i ona imala isti osećaj.
Onako male i neprimetne, potpuno uncool, sedele smo i iz sveg grla pevale:
,,Ovo je zemlja za nas“
Danas, posle petnaest godina shvatam kolika je to ironija bila.
Ali ukoliko uzmemo u obzir sve puteve koje smo obe od tada prošle, mogu da kažem samo da sam srećna jer sam odrasla u vremenu u kom nisi morao da moliš za rock’n’roll. On je naprosto bio prisutan i prihvaćen.
Svi smo bili jednaki.
„Ivan i Bojan, Mitar, Saša, Orhan…“
„U prošlim danima osvojili smo ponos.“
Posle toliko vremena, očajavanja, te ubijanja u mozak i slušanja (ja se izvinjavam, ali moram da upotrebim taj izraz), novokomponovanih narikača, deci je ovde pružena prilika da uživaju u nečemu drugačijem.
Novinarski rečeno:
Mladi momci, grupa ,,Restrikcija’’ uz podršku vlasnika Daria i Danke uspeli su da na Badnje veče održe jednu fenomenalnu svirku, koja je mene vratila unazad u ono vreme kada je rok scena bila jaka i kada smo svi bili isti.
Odlična svirka, sjajan repertoar, atmosfera…
U jednom momentu su mnogi bili na nogama, što složićete se, ne može često da se vidi kod nas.
Iskreno, nisam nikada ni videla da mlađe generacije igraju, pogotovo ne uz stare hitove (Cocker-a, hej!).
Utisci su apsolutno pozitivni, svirka je bila odlična, dižemo čašu i nazdravljamo uz želje da ovi muzičari češće priređuju svirke, da naučimo da cenimo mlade ljude koje imamo a drugačiji su, da se ova tradicija nastavi i naravno da se što više ljudi priključi ovakvim događajima.
,,Ovi ljudi su valjda zaslužili bolje, mi to možemo zajedno.“
Anegdota: Davno sam sa prijateljicom pričala o tome kako se ovde po kafićima ne igra. Ljudi sede i gledaju u telefone, ili se fotografišu (ne zameram, trendovi su takvi) ali nikada se niko prvi ne pokrene, ne ustane i počne da igra, a kada bi se jedan pokrenuo, možda bi …
Svi deluju stidljivo.
U tom razgovoru, ja sam ponovo izvukla sećanje i NAGLASILA kako se u moje vreme igralo tako da smo se bosi vraćali kući.
Juče smo primetile, kako sam već rekla da ljudi igraju i moram reći samo jedno:
starije generacije su ustale prve, a zatim i mlađi.
Ovim putem ih pozdravljam. Pokazali ste kako se to radi.
Veliki osmeh, i zagrljaj svima!
Jovana Petrov
Galerija slika