VATROGASNI BAL

Ih, vatra i simbol ljubavnog žara, vatra u grudima, vatra koja guta seljačku muku u trenu, nenadano, onako, kao da demonstrira svoju silu podsećajući nas na prapočetak ljudske istorije, na praiskon. Toplina žara u zimskim noćima ili bes i suze na otvrdlom paorskom, izboranom licu, muk koji razdire kao pobesneli tigar u ruskim tajgama, vatra kao sudbina, ljudski pratilac, kao senka koja razdvaja dobro i zlo, kao podnapit varoški poštar, koji ne zna šta donosi, dobre ili hude vesti. Nekada, davnog ljeta Gospodnjeg, formirano je u našoj Varoši Dobrovoljno Vatrogasno Društvo, koje je varošane i njihovu imovinu štitilo od iznenadnih požara bilo u Varoši, ili na njivama. Nešto što se nametalo i kao potreba, a bogami i kao prestiž kod vaganja varoških dobrobiti. U takvoj jednoj sreskoj varoši, po formiranju Društva, formiran je i vatrogasni orkestar kao potreba, ujedno kao i želja vatrogasaca da se i oni uključe u kulturni život Varoši i da posle napornih aktivnosti, sebi a i varošanima posvete malo te lepote koju su znalački, resko sa nekom patetikom donosili zvuci truba, horni, tromblona, činela u rukama veštih, uniformisanih nosilaca ovih humanih i odgovornih dužnosti. Uz vatrogasnu kulu, sa kraja sada već dalekog devetnaestog veka, sazidan je i vatrogasni Dom sa spremištem i salom za društvene aktivnosti, kojima će se vrlo brzo pridodati i zabavni deo, sa nezaboravnim igrankama i balovima. Povoda za igranke bilo je bezbroj, koristila se svaka prilika da se sugrađani sretnu u svečanim toaletama, da obeleže neki događaj, da zaigraju, pa bogami da se mladi zagledaju, zaljubljuju, da varošani do narednog susreta imaju o čemu besediti. Jednom godišnje za, vreme zimskih blagodati, obično oko Pravoslavne Nove godine ili Jovanjdana bio bi najavljen i plakatiran, a i sreski dobošar bi sa roglja objavljivao da će se održati svečani bal u Vatrogasnom Domu. Već unapred su se šile ili dorađivale već sašivene haljine od novogodišnje proslave, tako da su šnajderice imale pune ruke posla, da ugode željama i ukusu varoških dama, koje su i te kako pratile modne trendove i uživale u svojim blistavim toaletama. Varoška gospoda, sreski i opštinski činovnici, bankari i lekari su rado bili kavaljeri svojim damama i uživali u hladnim špricerima, folkstrotu i valceru, tangu i kolu, pozivajući dame sa stilom, jednom rukom na leđima a u drugoj sa svečanim šeširom, kupljenim u obližnjem Temišvaru ili Bečkereku. Peć „bubnjara“ je veselo pucketala prinoseći toplinu do svakog kutka prepune sale, rumenih lica veselih i razigranih lepotica sa uredno očešljanim frizurama i „hladnim“ trajnama i na čijim licima se nije moglo skriti zadovoljstvo ili čežnja, nada i ljubav. Muzičari ozbiljni u svojim svečarskim uniformama, trube donose prepoznatljive note i taj zanos se preklapa sa nežnim udarima činela, koje kao da su označavale neko iščekivanje i uvod u nešto novo, srceparajuće. A bilo je i dogovorenih susreta, zakazanih sastanaka mladića i devojaka iz obližnjih Varoši, što je u ovim hladnim, zimskim noćima, kao Miholjsko sunce grejalo grudi zaljubljenih, dok su izmicali od pogleda starijih, majki i tetaka, tu u dvorištu ispod ogromnog jasena, prekrivenog jovanjdanskim snegom izgovarali nevešto isprepletene reči o večnoj ljubavi, izmamljujući prvi poljubac, koji se kao pahulja topio na uzavrelim usnama, poput najlepšeg napitka Boga Bahusa. Sredovečne i dame u malo poznijim godinama su rado plesale ili ćaskale u društvu kavaljera, ali opet nalazeći vremena da susetki pored sebe prokomentarišu frizuru ili kostim dame za susednim stolom, odajući time svoju malu, žensku ljubomoru. Red muzike, red priče i šale, noć odmiče u dobrom raspoloženju, sati usitnili, muzičari sviraju „Kraljevo kolo“, svi ustaju, muzika „udara“ tempo, pa Bože moj, šta još fali. Završava se još jedan bal, proglašava se lepotica večeri, koja će tu titulu nositi do sledećeg bala, svi se pozdravljaju uz obavezan naklon, uz aplauz prisutnih, uz „tuš“ duvačkog orkestra, šlag na bogatu tortu, na još jedan VATROGASNI BAL. Oznojani, srećni, izlaze u hladnu, prozračnu noć, mesec se lukavo osmehuje sa vedrog zimskog neba, dok škripuće sneg pod nogama, kao da nam svima, dragi moji varošani, poručuje da nas ta škripa, kao oporuka podseća na ono naše … što nekad bejaše.