Dok se zima polako povlači i pojavljuje, povlači i pojavljuje,
kuće, bele kuće, vile, žute kuće, naslagane stoje, ušuškane,
dimom obavijene, maglom opasane. One prkose vremenu.
Neke su same, prazne, kao i ljudi.
Neke od njih propadaju, postaju mahovina, prah, ostatak vremena, samo to, eto
sasvim melanholično, zar ne?
I nema nikoga ko može da oživi, ponovo, ono što je nekada ličilo na sreću?
Oh… ima.
Noć.
Ne čuje se ništa. Ulice su u potpunosti prazne, a mestom hodaju duhovi.
Uljuljkani u svoje poreklo. Pate za onim što je prošlo i što se nikada neće vratiti.
I onda bacaju otrovne strelice. Jašu svoje nepostojeće vatrene konje, šetaju pored reke,
,,žive“ život koji se ne vodi, već izgleda.
I polako spuštaju svoje pipke, stavljaju ih oko vrata živima, pokušavaju da unište ono malo
snage koja je u njima ostala i uspevaju. O da, uvek uspevaju. (?)
Živi ne prkose? Živi se prepuštaju? Poštuju njihove norme, pravila, poštuju sve ono što
je odavno umrlo, udavilo se u poreklu, u prošlosti sveta.
I čuje se samo krik. Plač. Želja za nekim boljim svetom, koji ima svoja pravila, svoje principe.
Poraz?
Na autobuskoj stanici, pokraj crkve koja preteći posmatra okolinu, čeka da joj sruši
svoju gordost na glavu, stoje ljudi. Tiskaju se. Duvaju u šake. Čekaju.
Mašu najdražima koji žele da ostanu živi, pa odlaze.
I svet je njihovo polje.
Njihovo igralište.
Na kraju, pokunjeni, odlaze kućama, duhovima i čudnom neraspoloženju.
Jer lepota je nešto što je daleko. U farovima milion gradskih automobila,
u smogu, u budućnosti koja čeka da zagrli sve one koji joj hitaju?
Jer šta je budućnost u gradu duhova?
Šta je lepota u školjkama koje ostaju bez bisera?
A čupamo ih nasilno.
Zar niko to ne želi da vidi?
A ima ko da vidi. I taj ko vidi, taj počinje da diže glas.
I ima ko da živi, taj ko želi da živi, taj počinje da pomera brda.
I sve ih je više.
I sve je više živih u gradu duhova.
Sve je više plemenitih, zdravih, sve je više moćnih.
Žena, muškaraca, dece.
Oni prete duhovima.
Oni vraćaju svet.
Oni su nada!
J. P.