ALTERNATIVNI TEATAR NE TREBA GURATI NA MARGINE

-Intervju sa Goranom Ibrajterom, predsednikom žirija 5. međunarodnog festivala alternativnog teatra-

Dugi niz godina Goran Ibrajter , književnik i filozof je tesno vezan za pozorište. Bio je prvi čovek Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” iz Zrenjanina, a sada je urednik Festivalskog centra Sterijinog pozorja. Dok je bio upravnik pozorišta grada na Begeju poneo je laskavo priznanje “Nikola Peca Petrović” za najuspešnijeg pozorišnog upravnika u sezonama 2002-2004. U međuvremenu se bavi proznim stvaralaštvom uporno bežeći od provincijalnosti. Za Ibrajtera su pozorište i književnost dve neraskidive veze. Zbog toga ga ima i ovde, i tamo. Ove godine Goran Ibrajter je imenovan za predsednika 5. međunarodnog festivala alternativnog teatra koji se održava u Sečnju. To nam se učinilo kao dovoljan razlog da u osvit novog alternativnog festivala zabeležimo par pozorišnih razmišljanja ovog čoveka.

Da li se alternativni teatar kod nas pozorišno dovoljno vrednuje?

Alternativni teatar je na ovim prostorima našao svoj dom. O tome svedoči čitav niz trupa koje gaje ovaj vid scenske umetnosti.

Više je razloga tome. Neizostavna je uloga Bitefa u ukorenjivanju ove vrste pozorišta u nas. Ne treba zanemariti ni delovanje pojedinih umetničkih grupa i pokreta u međuratnom periodu (dadaisti na primer) čija se pozorišna/scenska ostvarenja svakako mogu podvesti pod odrednicu alternativa, kako je mi danas sagledavamo.

No, sasvim je drugo pitanje recepcije. Pre bi se moglo postaviti pitanje – imamo li mi dovoljno publike za ovu vrstu teatarskog izražavanja, ili je ono rezervisano za malobrojne poklonike.

Sve predstave iz ovogodišnje selekcije međunarodnog festivala alternativnog teatar u sebi nose pobunu i protest. Ima li pozorište, pogotovu alternativno tu mogućnost da to što u sebi nosi iznese dovoljno razumljivo običnom gledaocu?

Ostaje dilema iz prethodnog odgovora, s jedne strane. S druge, valjano umetničko ostvarenje nalazi svoj put do gledaoca, čitaoca, ili slušaoca. Makar bio i jedan. Stoga ni alternativni teatar ne treba a priori gurati na margine zbog navodne nerazumljivosti, hermetičnosti i tome slično.

Mnogi su skloni reći da aletrantivno pozorište često u cilju gledljivosti ide ka senzacionalsti, negde čak dosežući i granice vulgarnosti i da se u tom nastojanju zanemaruje pozorišna estetika. Ima li istine u takvoj tvrdnji?

Toga ima u svakom pozorištu. Možda u ovoj vrsti više, jer je ono po svojoj prirodi istraživačko, teži nečem radikalno novom, pa se tu lakše krene stramputicom. Ali ne verujem da u tu avanturu istraživanja bilo ko kreće sa namerom zanemarivanja pozorišne estetike, nego pre sa namerom njenog preispitivanja. Efekti su, naravno, nešto sasvim drugo.

Alternativna pozorišta se često, kao sinonim, vezuju za urbane sredine. Festival alternativnog teatra čiji ste ove godine Vi predsednik se održava u Sečnju mestu koje nema sve potrebne atribute urbanosti. Kako tumačite postojanje takvog festivala u jednoj takvoj sredini?

U Sečnju postoji jedna grupa ljudi koja se godinama bavi alternativnim teatrom i to vrlo uspešno. I sam sam video nekoliko uspešnih predstava iz njihove radionice na kojima bi mogli da im pozavide u većim centrima, u onima koji nose taj epitet urbano. Nije nekakva sredina bogomdana za određene stvari. Umetnost stvaraju ljudi – entuzijazam i kreativnost nisu ničija privilegija.

Bogdan Diklić, je svojevremeno izjavio “Gluma je često sinonim za laž. A ona je sve pre nego laž. Svaka uloga je potraga za istinom i lepotom u isto vreme.” Koliko istine i lepote Vi očekujete na ovogodišnjem festivalu alternativnog teatra?

Voleo bih da toga bude u izobilju. I voleo bih da ovo za umetnost nevreme nije uticalo na stvaraoce čija ćemo ostvarenja gledati. No, o tome bi bilo primerenije razgovarati nakon Festivala.

Radovan Zubac