Posle priključenja Srpske Vojvodine i Tamiškog Banata Ugarskoj, politička situacija je i dalje nestabilna. Neuključenje Erdelja matičnoj državi i centralističko uređenje zemlje izazvali su burna negodovanja i doveli do raspuštanja parlamenta i županijskih uprava širom zemlje. Zbog toga je na teritoriji Ugarske uvedena policijska vojna uprava, provizorijum od 1861-1865. godine.
U Banatu, 1861, parni plug
Ova politička previranja nisu zaustavila privredni napredak u zemlji. Pet godina nakon patentiranja parnog pluga 1856. godine u Engleskoj, u banatskom mestu Denti je 1861. godine počeo da ore prvi parni plug u Austriji i Ugarskoj. Veleposednik Šulhof je držao u zakup zemlju bečke banke i 1861. godine je kupio engleski parni plug Fauler za 20.000 forinti. Pri kupovini mu je obećano da će taj parni plug moći za 50 minuta da uzore toliko zemlje, koliko oru četiri vola za ceo dan. No, orući tešku, ritsku, banatsku zemlju, ovaj plug nije ispunio obećanja prodavaca, niti Šulhova očekivanja. Parnom plugu Fauler je vučnu snagu obezbeđivao jedan lokomobil koji je sa jednim čeličnim užetom povlačio balansni plug preko dva pomoćna bubnja za namotavanje čelične sajle.
Prva generacija najboljih parnih plugova u svetu, kompanija Džon Fauler (John Fowler&Co) i Hauard-Kasali (Howard&Casali) je bila vrlo skupa, a u radu nepraktična. Njihovo rukovanje je tražilo dosta stručnog znanja, a njihovo pomeranje prilikom oranja je dugo trajalo sa dodatnom zapregom. Po tadašnjim proračunima, oranje parnim plugom je bilo tri puta skuplje, nego sa volovima. Jedina prednost njihove primene je bilo dublje oranje, što je doprinelo većim prinosima. Zbog ovih nedostataka se na banatskim poljima nije odmah proširila upotreba parnog pluga. Tek posle tehničkog usavršenja i povlačenja pluga sa dve parne mašine, krajem XIX veka su oni postali rado korišteni.
Eduard Kin i Matijas Hofer
Neumorni fabrikant, Ištvan Vidač je sa londonskog svetskog sajma 1862. godine doneo nekoliko novih poljoprivrednih mašina, da bi unapredio svoju proizvodnju. On je 1863. godine u Krajovi otvorio novu fabriku mašina, u nameri da snabdeva svojim proizvodima južni Banat, Srbiju, Bugarsku i Rusiju. Sa dve fabrike, porodica Vidač je zauzimala najznačajnije mesto u proizvodnji poljoprivrednih mašina, koje su nagrađivane na raznim sajmovima i uživale su veliki ugled. Pored Vidača, veliki napredak je načinila fabrika Ištvana Reka, koji je usavršio svoju prvu parnu vršalicu. Dolaskom mladog inženjera Eduarda Kina 1862. godine u fabriku Pabsta i Krausa u Mošon Mađarovaru počinje vrtoglavi uspon ove firme, koja će izrasti u jednu od najvećih fabrika poljoprivrednih mašina.
Značajan je bio i dolazak Matijasa Hofera 1862. godine na čelo kompanije Klejton-Šatlvort u Beču. Fabrika Lanc (Lanz) iz Manhajma je, osim izrade plugova, vršila i servisne usluge i popravke mašina američkih proizvođača. Svoju samostalnu proizvodnju će početi 1867. godine i izrašće u poznatu fabriku na evropskom tržištu. Proizvodiće plugove, vršalice, parne lokomobile, a kasnije i traktore. Ona je imala veliko tržište u Austrougarskoj i njeni proizvodi su bili vrlo popularni u Banatu. U poljoprivredi su se sve više koristile mašine koje su zamenjivale jeftinu i nepouzdanu radnu snagu. Primenom savremenije mehanizacije dobila se i bolja obrada zemlje, što je uticalo na povećanje prinosa. Po podacima iz 1863. godine, na teritoriji Ugarske je bilo 24 fabrike poljoprivrednih mašina, od toga dvadeset u Budimpešti, dve u Banatu i još dve u drugim županijama i bilo je 194 parna lokomobila sa ukupnom jačinom od 1.603 konjske snage. Kompanija Garet je 1863. godine otvorila svoje predstavništvo u Budimpešti, gde je prodavala svoje čuvene sejalice, parne i zaprežne vršalice. To su godine velike ekspanzije i napretka u poljoprivredi i kompanija Klejton-Šatlvort je do 1865. godine prodala 400 parnih vršalica. Nove carinske stope, uvedene 1864. godine su još više poskupele već i tako skupe mašine.
Parne vršalice u Bečkereku
Mnogi preduzetnici, naročito Jevreji, uvideli su velike mogućnosti za bogaćenje i ulagali su kapital u parne mašine i vršalice. U Zrenjanin je prvu parnu vršalicu Klejton-Šatlvorta doneo Jevrejin Šimon Berger sa drugovima 1864. godine. Njihova garnitura je mogla da ovrši 300 merica na dan. Druga parna vršalica je stigla u Zrenjanin preko bravara Lorenca Baša, koji je kasnije svoju mašinu preradio za pokretanje parnog mlina. U to vreme je bilo mnogo protivnika upotrebe parnih mašina, koji su kao najveće nedostatke isticali skupoću, opasnost od eksplozije i stručno rukovanje. Zato su mnogo popularnije bile mašine koje su pokretale životinje preko gepla.
Dvojna monarhija
Posle izgubljenog rata sa Pruskom 1866. godine, politička pozicija Austrije u Evropi bila je izuzetno slaba i to je primoralo Beč da se nagodi sa Mađarima. U Budimpešti je 8. juna 1867. godine krunisan car Franc Jozef I za kralja Mađarske. Stvorena je nova država, carstva i kraljevstva, koja je bila po društvenom uređenju jedinstvena u Evropi, Dvojna monarhija. Sa dualističkom upravom su smireni zaoštreni odnosi između dve zemlje.
Na privrednom planu je zajednička država prvih godina načinila munjeviti uspon i opravdala zajednički nastup u kapitalističkoj Evropi. Izvoz poljoprivrednih proizvoda je kulminirao 1868. godine i dostigao rekordne rezultate. Povoljna privredna kretanja su materijalno poboljšala status veleposednika i oni su postajali sve uticajniji u društvu. Aristokratija je sa buržoazijom načinila ogroman privredni napredak, naročito u granama koje su vezane za agrarnu proizvodnju. U periodu od 1867. do 1873. godine, šest puta je više uloženo novca u privredu i industriju nego u ranijim godinama.
Državni napredak nije zaobišao Banat i Torontalsku županiju, koja je zbog dobrih komunikacija bila pogodna za kapitalistička ulaganja. Poljoprivreda je dobila novi zamah, jer je od sveukupne poljoprivredne površine zemljišta, koje je iznosilo 1.113.499 katastarskih jutara, 66% bilo pod oranicama, što je u državnim okvirima bilo najviše.
Parni mlinovi
U velikim trgovačkim centrima dolazi do novih ulaganja, industrija postaje sve savremenija i najviše se ulaže u mlinove. Prvi parni mlin u Banatu je otvoren u Vršcu 1861. godine, u Pančevu 1866. godine, u glavnom gradu županije, Zrenjaninu, parni mlin je proradio 1868. godine, a u Kikindi 1869. godine. Otvaraju se i druge fabrike. U Zrenjaninu je 1869. godine proradila fabrika kvasca i ulja i neke manje fabrike, koje će kasnije imati značajnu ulogu u razvoju privrede županije.
Torontalsko privredno udruženje
Nosioci i pobornici privrednog razvoja su bili bogati veleposednici i oni su, zbog zaštite svojih interesa, 1869. godine osnovali prvo Torontalsko privredno udruženje u Kikindi. Iste godine je osnovano i privredno udruženje u Pančevu. Torontalsko privredno udruženje je osnovalo 37 imućnih veleposednika, koji su za prvog predsednika izabrali grofa Jožefa Betlena iz Novog Bečeja. Vremenom se broj stalnih članova udruženja popeo na 180. Udruženje se bavilo i poljoprivrednim temama. Neki zadaci udruženja su bili: unapređenje i popularizacija poljoprivredne mehanizacije, nabavka novih sorti žitarica i drugih poljoprivrednih kultura i zaštita interesa proizvođača prilikom prodaje svojih proizvoda. Najuticajniji članovi ovog udruženja su bili: princ Egon Turn Taksis, grof Janoš Čekonić, grof Gvido Karačonji, baron Simon Sina, Andor Talijan, Jožef Hertelendi i Janoš Daniel. Iako su ciljevi rada udruženja bili dobro osmišljeni, zbog slabog interesovanja je ono radilo samo pet godina.
Poljoprivredna škola
U Velikom Sent Miklošu je, 1863. godine, ponovo pokrenuta poljoprivredna škola, ovaj put na inicijativu veleposednika Kalmana Nakoa. On je, iz poštovanja prema svome dedi, školu nazvao Kristofova ustanova. Za potrebe škole, Kalman Nako je darovao 24 kj zemlje i obnovio je raniju zadužbinu svoga pretka za stipendiranje učenika. On je đacima, koji su uspešno završili školu, darovao 42 forinta za kupovinu poljoprivredne opreme. Nadarenim učenicima, koji su nastavili školovanje do svoje 24 godine je davao 120 forinti godišnje stipendije. Školu je 1887. godine preuzela država pod svoj patronat i uvela kvalitetniju nastavu, tako da je godišnje između 45 i 55 učenika završavalo školovanje.
Autor: Sabo Jožef