Poljoprivredne mašine u Mašon Mađarovaru
Najpoznatiji ugarski privredni list – Privredne novine (Gazdasági lapok) je 1852. godine u svom članku izvestio: „ U Pešti se svi proizvođači poljoprivrednih mašina hvale da su u ovoj godini tri puta više mašina prodali nego ranijih godina.” Zbog dobrog poslovanja, su nekadašnje male bravarske radionice i kovački cehovi naglo ojačali i prerasli u manje manufakture. Posebno su se isticali u proizvodnji: Karolj Štadel u Đeru, Emil Pol u Sombathelju, Pabst i Kraus u Mošon Mađarovaru, Gubic Andraš, Farkaš Ištvan, Vajs i Ungar, braća Hojzer, Karolj Temlin, Pal Kolerih i Pal Loc, svi iz Budima i Pešte. Banaćanin, Ištvan Vidač je sa svojim ortakom Ištvanom Rekom 1854. godine kupio livnicu Šlika u Budimpešti i započeo je livenje delova i proizvodnju mašina. Vidačeva fabrika je 1850. godine proizvela 600 plugova, 1855. godine 3.500, da bi 1857. godine proizvela 6.000 plugova. U novoj Vidačevoj fabrici je radilo više od sto zaposlenih. Pored plugova, fabrika je proizvodila i vrlo tražene Hensmanove ručne vršalice. Ove vršalice je opsluživalo šest ljudi, a troje su ih pokretali. Zbog povoljne cene i ekonomičnosti su ove vršalice bile izuzetno tražene, jer su po kapacitetu bile mnogo bolje nego ranije, kada se žito gazilo i mlatilo. Po proračunima, vršalica je zamenjivala po učinku 12 vršilaca.
Vidačev sin Janoš, učesnik u mađarskoj revoluciji je sa ugarskom emigracijom više godina živeo u Engleskoj i tamo se upoznao sa Džordžom Džulom, koji je patentirao novu vrstu pluga. Janoš Vidač se uortačio sa Džulom i preuzevši očevu fabriku u Budimpešti oni su pored Vidačevih, počeli da proizvode i Džulove plugove.
Veća primena mašina
U Srpskom Vojvodstvu i Tamiškom Banatu od 1850. do 1860. godine, nije se mnogo promenila struktura u zemljoposednim odnosima. U nekim mestima su se pojavili novi vlasnici, kao što se to dogodilo i sa imanjem Đorđa Servijskog posle njegove smrti, u Novom Kneževcu. Njegov posed od 15.304 katastarska jutra je podeljen između naslednika na pet delova, zavisno od kvaliteta zemljišta. Najveće posede, od nekoliko hiljada katastarskih jutara su imale porodice Čekonić, Karačonji, Sina, Nako, Lazar, Baćanji, Tajnai, Malenica, Marcibanji i Pejačević. Svi ovi veleposednici su ipak, par godina posle revolucije uspeli da konsoliduju svoja imanja i da uspostave poljoprivrednu proizvodnju na vrlo visokom nivou. Banat sa Bačkom je i dalje bio na čelu proizvodnje žitarica i ostalih poljoprivrednih kultura u Austriji i Ugarskoj. Zahvaljujući velikoj potražnji žitarica na svetskom tržištu, došlo je do naglog proširenja i upotrebe poljoprivredne mehanizacije. Velike zasejane površine su iziskivale veću primenu poljoprivrednih mašina, sa kojima se ubrzao rad u poljima. Kada govorimo o upotrebi mehanizacije polovinom XIX veka, svakako ne treba da mislimo o široj upotrebi parnih mašina, nego samo o zaprežnim mašinama koje su pokretali konji i volovi.
Vršidba iz čamaca
Ekstremno loši vremenski uslovi su mnogo puta uticali na prinose. Posle uzastopnih kišovitih godina je nastupao višegodišnji sušni period, sa vrlo malo roda. Država i Torontalska županija su tih godina mnogo uradile na uređenju voda, pa i pored toga je 1855.godine u proleće Tisa provalila nasipe između Novog Kneževca i Krstura, a Moriš kod Deske. Vodena stihija je poplavila ceo severni Banat do Novog Bečeja. Pod vodom je bilo oko 300.000 katastarskih jutara zasejanih oranica. Ova prirodna katastrofa je odnela i mnoge ljudske živote, a stanje je najbolje opisao mladi upravnik imanja grofa Baćanjija, Pal Bagari, koji je kao novajlija čamcem stigao do Oroslamoša (Banatskog Aranđelova): „ Iznenađen sam šta sve mogu reke da prouzrokuju. Ovoliko vode nikad u životu nisam video! Banatska sela iz vodene ravnice izranjaju kao ostrva. Nepregledna polja pšenice su pod vodom i čekaju na vršidbu. Ljudi su osiromašeni i žive od ribolova. Vršidba se obavlja iz čamaca, a klasje se skida sa noževima, ili srpom tek toliko, koliko je dovoljno za preživljavanje. „
Treba istaći da se, zahvaljujući Bagariju, imanje od 8.000 kj posle ove poplave brzo oporavilo, jer je već 1856. godine, na njegovo insistiranje, kupljena druga banatska parna vršalica u Londonu kompanije Klejton Šatlvorta. Loše regulisane reke su pričinjavale velike štete i zato je ministarski komesar Laslo Karačonji 1857. godine sazvao vodne zadruge severnog Banata radi reorganizacije njihovog rada, što je i učinjeno.
Železnica stigla do Temišvara
Brzi napredak privrede i trgovine je doveo do jedinstvenog i proširenog tržišta u Ugarskoj, što je iziskivalo brži protok roba. Loši putevi i rečni saobraćaj su usporavali zahteve tržišta. Zbog toga je država napravila planove za uvođenje železnica, istovremeno kada i u zapadnoj Evropi. Namere su bile da se veliki proizvodni i trgovački centri sa periferije države povežu sa glavnim gradom Ugarske. Među prvim i najvećim zahvatima je bila izgradnja pruge do glavnog grada Banata, Temišvara, koja je završena 1857. godine. Ova železnička trasa je kasnije proširena prema rudnicima Banata i nastavila je svoj put prema Orijentu do Istambula. Time su Temišvar i Banat još više dobili na svom značaju, što je doprinelo brzoj industrijalizaciji cele pokrajine. Sredinom XIX veka u Temišvaru je izgrađeno 25 novih fabrika i on je zauzimao značajno mesto u privredi države. Prvu fabriku poljoprivrednih mašina je 1856. godine otvorila praška firma Fajce (Veize), koja je zapošljavala oko 60 radnika. Ova fabrika je bila zaslužna što se još brže proširila agrarna mehanizacija na banatskim poljima.
Autor: Sabo Jožef