Andrea Beata Bicok, Naseljavanje praznine

„Usred polja, smiraj, zaranci. Svež, mirisan vetrić zatrčao se i pomilovao po glavi sve što neku glavu ima.“

Govori nam Isidora Sekulić u svom eseju Priroda, umetnost, umetnici i kroz ovu, sasvim jednostavnu, a s druge strane potpuno živu rečenicu, dočarava nam i poeziju Andree Beate Bicok.
Sam naziv zbirke Naseljavanje praznine, otkriva nam jedan unutrašnji svet pesnikinje, koja teži ka tome da ispuni slovima, rečima ali i životom nešto što se ispuniti ne da, nešto što u sebi ne nosi ništa i veoma teško uspeva da dobije oblik, smisao, a kamoli da počne da živi ili u život uđe.
Praznina je nešto što zjapi sa strane, nešto što se videti ne može golim okom, ali se oseća, svakim treptajem i uzdahom. Ona je napolju, u nama, oko nas.
Često u savremenom dobu pesnici svoje zbirke zaokružuju, prave od njih zatvoreno delo koje se ne može nastaviti. Ono je konačno i pesnik je spreman za nov nalet emocija koje mu sačinjavaju život. Jedna zbirka, jedno je delo.
Međutim kod Beate možemo videti jedan otvoren pristup poeziji, pristup koji se načinje, ali ne završava, ne zaokružuje, on se nastavlja i spreman je na to da nastavi neistrošene emocije. One se nadograđuju.
Njen pristup ostaje otvoren i traži, ispunjava, naseljava i naseljavaće.
Odmah na početku ona i sama kaže:
,,Htela bih mišlju govoriti nemo…’’
Obraćajući se pojedincu, čitaocu, ili čitaocima ona pokušava da prigrli sav bol koji se može osetiti na planeti. Ona na sebe preuzima weltshmerc, na početku svoje zbirke:
,,Htela bih uzeti malo težine
na svoje grudi,
pridržati je
za tren tvoga predaha.’’
Ukoliko se udaljimo od lične poezije, jer ona je nešto od čega se naša pesnikinja, možda čak ne ni svojom voljom, odvaja, postaje nam sasvim jasno, da sva težina koju Beata upravo i želi da prigrli i preuzme na sebe, može biti bol koju nosi svaka individua celokupnog čovečanstva. Bol kolektiva, koju retko ko iz njega može osetiti.
Kada se pokrenemo dalje kroz zbirku, sasvim lagano, jer ona se čita u jednom dahu, ali smireno, u intimnoj atmosferi sa onim teškim uzdahom u grudima, odmah možemo videti i slaganje sa ovim stavom jer nailazimo na pesmu ,,Svet’’.
Gde dalje možemo ići od samog naslova pesme i njegove težine? Upravo one, o kojoj govorim i koju osećam dok čitam.
,,Nekoga su te istine takle,
Nekoga pomakle,
Nekoga još više odmakle.’’

Kada sam se prvi put susrela sa Beatinom poezijom bila sam očarana rečitošću, jer dok čitamo savremenu poeziju (kada to kažem mislim na mlade pesnike novog doba) vidimo koliko se bave samo i isključivo sopstvenom emocijom, a malo ulažu u samu reč. Beata ulaže mnogo, ali nije samo to, ono, što je mene zaokupiralo; mene je fasciniralo veoma skladno slaganje tih reči. Jer pesma ne može biti pesma ukoliko svaka reč nije izmerena, odmerena i premerena više puta, tako da joj baš to mesto na kom je – odgovara, i tako da, kada se sve reči uklope sačinjavaju jednu eksploziju emocije, jedan potpuno složen mozaik, a ne krug.
Meni lično zanimljiva tema, upravo jeste smenjivanje ličnog doživljaja i doživljaja sveta, koja čini da se priroda i emocije prepliću i slažu taj mozaik izlivenih reči i neću ići dalje od toga.
Svakodnevne stvari, nimalo pompezno, niti umišljeno, nimalo pretenciozno već naprotiv skromno i skladno iskazane, spuštene na papir:
,,Bruji gomila nogu, skupina šapa,
niču puteljci zeleni pod tvrdim gumama.
Kontejner poharanog izobilja
pod opsadom nove vojske mrava.’’
ali i eksplozivne, jer pored sve lepote ili ružnoće koju nam svet svojim licem pokazuje sve je:
,,samo dobro osmišljena laž:
u kotlu paklenom, čovek vri.’’
Iako pored ove laži, ovog mamca za lakoverne, one što smatraju da je lice sveta neprikosnoveno i divno, da je zemaljska kora obasuta lepotama, a ne vide njegovo naličje, njeno naličje, sav onaj bol i strepnju koja je pred nama i pored toga što naša pesnikinja ovo naličje i te kako oseća i vidi, ona se bori sa tim i dozvoljava sebi da u trenucima spokoja, sebe pronađe upravo u licu sveta, života. U prirodi.
,,Sviće, ipak

Plamen
Sjaj u noći
Toplina u danu
Moći se vinuti
U neopevanu moć
Koju pamti kamen
Da postojanje
I bivanje
Bude
Ne samo snivanje
Ne samo huda htenja
I opstajanje…’’
No, bez obzira na to, što odnos čoveka i onoga što ga okružuje povezuje emocija, kako bismo je dočarali, kako sam već rekla, ako ne rečju?
,,U početku beše Reč’’

,,Reč je živa,
treperi, diše.
Ruka zadrhti dok je piše.’’

Govori nam naša pesnikinja i time pokazuje svoje poštovanje ka pisanoj reči koju možemo naći u tradicionalnoj poeziji.
Ono što je svakako važno za jedno kvalitetno umetničko delo koje živi, ali će i živeti, jeste upravo ta žica tradicionalnosti koju valja poštovati.
Upravo iz ovog razloga nailazimo na kako vezani, tako i slobodan stih, što nam ukazuje na jedan otvoren ali i poštujuć odnos ka lirici.
Treba ponovo pronaći liru poslednja je pesma u prvoj zbirci poezije Beate Bicok čime nam se otvara put ka možda razrešenju čitave zbirke i razloga u kolebanju između slobodnog i vezanog stiha, tradicije i savremeništva.
Ona kaže:

Treba ponovo pronaći liru
i bogove odbegle da srce im gane,
ne bi li kukavcu osvetlili dane
uvrežene u kamenom miru.

Treba ponovo liru pronaći
Na krilima njene moći
pohoditi sve u nemoći
i težinu kamena razmaći.

Treba ponovo pronaći liru
i pevati kao duh van tela,
sebi u susret poći svetla čela
i pesmom raku tvoriti nemiru.

Poput antičkih liričara, Beata nam otvara put ka Bogovima i kroz svoju reč demantuje onu rečenicu da je ,,poezija raka’’.
Poezija je nešto uzvišeno, nešto sveto, što nama, ljudima, ne samo pesnicima, koji smo deo, mrva ove planete, ovog sveta, pomaže da sa lakoćom poletimo u neke nove svetove, razbijemo granice koje smo sami stvorili i ispunjavamo praznine.
Poeziju Beatinu, ne bih poredila ni sa jednim pesnikom, pesnikinjom, ne bih izdvajala ni jednu epohu, niti je ograničavala (ukoliko ne moram) jer ona odiše slobodom za kojom vapi bol, ona odiše različitošću.
Na samom kraju bih izdvojila, meni lično omiljenu pesmu u ovoj zbirci.
To bi bila pesma

Nepostojanje
čijim ću stihovima završiti:
Ne umete nerazumevanje
moga bića
sprečiti da postane
nož kritike
zariven duboko
u srce ožiljaka.
Ne umete sujetu
ostaviti kraj puta
kojim koračate
uz mene.
Ne umete ići
pogleda uperenog gore,
ka plavom,
a videti zeleno.
Ne umete svod voleti
bezuslovno
ako moja ruka nije
u vašoj.
Zato,
ovde sam,
ali me nema!

J. P.