Na ulici, ispred prodavnice, piju pivo dva starija čoveka. Nekako šmekerski.
Njihove porodice sigurno to ne vide kao ja, sigurno su ljuti, žene psuju oca, boga i familiju, ali ja – jok.
Sve ređe može da se vidi takav prizor.
Otići na pivo, posle posla, ili u sred radnog vremena ili nebitno.
Čak i kada se desi, to su kafići, prepuni namirisanih, napirlitanih, ključevi na sto, tri telefona o pojas, četiri žene u krilu ljudi… ne, ne bih o tome. Nova škola.
Uglavnom.
Jednom davno, ljudi su radili, ali zaista su imali posao i platu.
To je za nas sada mitologija.
Posao, pa još plata dovoljna da ti od nje ostane kusur za pivo.
Onda nakrive šešire, puste bradu i razgovaraju (ponovo mitologija).
Razgovaraju, hej…
Ne samo da imaju vremena da porazgovaraju već i da saslušaju.
To je ono kada jedan priča, a drugi posle ima šta da mu kaže baš o tome, a ne o nečemu svome ili o onome što je smišljao u tom trenutku.
E, vidim starije ljude, sede i ćute, svako sa svojom brigom, verovatno, ali imaju neki starinski šmek.
Jedan ispusti: ,,Eh.“
Drugi: ,,Oh.“
Ja prođem i setim se fotografije koju imam kod kuće.
Momci sa bradama, tek pristigli sa tromesečnog kampovanja, avgust mesec. Oni sede ispred prodavnice, u farmericama, sa lancima i katancima za čamac o pojasu, ispred njih pivo, a iza njih reklama za film ,,Goli u sedlu“.
Pa još i bioskop.
Veliko platno koje i gradovi sanjaju.
I neki vreo avgust.
Nije mi jasno šta nam se desilo.
Ili jeste?
Samo ćutim, kao i svi.
J.P.