Odlazak

0 302

odlazak
Ljudi odu.
Možda i ja odem, možda sam odlazila, možda ste vi ti koji odlazite.
Iz ovog ili onog razloga.
Bez razloga.
Spakujete torbe i odete. Negde daleko, ili pak bliže, negde gde ja sanjam da odem, a vama je ružno ili obrnuto.
Nije ni važno.
Ljudi odu.
Taman se naviknemo na njihovu blizinu, naviknemo se na zajedničke momente, uglavnom lepe, jer njih pamtimo, samo to nam i preostaje. I „puf“ magija nestane, sve se razloži, nestane.
Na svom putu za sobom ostavimo druge, oni ostave nas i naviknemo na to da ih nema.
Da nas nema.
I čudno je. I normalno je. Tužno je. Patetično.
Razni momenti iz različitih uglova gledani.
Različite emocije, različite perspektive.
Otvaraju se ona pitanja:
– Zašto baš ja?
ili
– Zašto ne ja?
– Gde ću ja?
ili
– Ne moram baš ja?
I retko nam je dobro u sadašnjosti, jer uvek sanjamo o starom, o boljem, o davnom, o prošlom.
Ne zato što nismo srećni, već zato što je starije uvek pametnije, iskusnije, smešnije, zanimljivije.
Nema neizvesnosti, borbe.
Sve je izvesno, sve je veselo, lako, jer prošlo je, nije nam više teret, nema ga.
Tu je samo u obrisima sećanja, crta kroki, kači na neki zid, ne senči, ne popunjava.
A ljudi i dalje odlaze, ponekad i bez objašnjenja.
Najteže je prihvatiti.
Svako svojim putem, za svojim životom.
Polako se smenjuju sezone, i opet kažem, najteže je prihvatiti kada neko ode.
Samo, i mi smo često ti koji odlazimo.
Možda ne danas, možda ne juče.
Ali sutra svakako.

J. P.

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana

Želite da se reklamirate na našem portalu?
Kontaktirajte nas
close-image