– У сусрет обележавања јубилеја, 110 година од смрти Антона Павловича Чехова –
Пре неког времена латих се поновног читања Чеховљевог „Галеба“. Но, када сам завршио са читањем увидех да ми ту подоста ствари није било јасно. Заправо отворила су се нека нова питања која се раније нису појављивала. Узех затим „Три сестре“ утисак скоро да је идентичан. На крају како би комплетирао, сад већ рекао бих експеримент, узех „Вишњик“ и схватих да сва та нова питања, која ме некада обесхрабрују, заправо нису ништа необично. Она су саставни део личности која се зове Антон Павлович Чехов. Тачније речено зову се Чеховљев морални кодекс.
Верује се да је време дестабилизације културе дубоко повезано са процватом „комплексности“ коју је у својим делима тако добро и садржајно обрадио Ф. М. Достојевски. Али исто тако се верује да је стваралаштво А. П. Чехова контратег тој комплексности. Људска аксиоматика којој Чехов у својим делима поклања пажњу је у исто време и једноставна и природна. Она не лежи у равни верских или филозофских спекулација, као што је то случај код Достојевског, већ она своје корене налази у практичном моралу. Чехов пише „Моја светиња над светињама је – људско тело, здравље, интелигенција, таленат, инспирација, љубав и апсолутна слобода. Слобода која је лишена силе и лажи.“ Разумети Чехова значи разумети основне карактеристике људских потреба, уопште. По Чехову лепота није „ван“ живота већ у њему, у животу.
Зашто се тако често дешава да Чехов или остаје неразумљив, или се тешко разуме? Питање је тешко и сложено. Чини ми се да је питање над питањима, кад говоримо о Чехову, не у формулацији питања о томе шта је добро већ како људи у свом животу гледају на моралне вредности. Колико су оне једноставне, оригиналне и непроменљиве. Колико год се враћао читању његових дела не могу се отргунти утиску да Чехов своје јунаке не приказује ни као анђеле али, ни као злочинце. Код њега је све дубоко повезано са деперсонализацијом и вулгаризацијом права појединца у хијарархијским друштвима. Због тога, бар је то мој утисак, никада нисте сигурни колико његови јунаци говоре искрено или не, тачно или неистинито, мудро или лудо. Колико су заправо јаки или слаби, добри или зли. Због тога читаоцу увек остају отворена питање везана за судбину његових јунака. Његови јунаци су ексцентрични, збуњени, промискуитетни. Јунаци у делима Чехова свој карактер не граде на својој снази, већ на својим слабостима због чега се често стиче утисак конфузије живота и слабости сопственог идентитета његових јунака. Друштевни живот и менталитет народа су кључни елементи разумевања овог писца. Чеховљеви јунаци бораве у заробљеништву прича „рекла-казала“, у заробљеништву мисли, у заробљеништву идеја које окружење намеће, у заробљеништву моћи доминантних друштвених институција, традиције, правила и конвенција. Живот у таквом заробљеништву, по Чехову, штети појединцу. Ствара стереотипе и механичка правила понашања. Све то води ка поробљавању човековог идентитета, води ка уништавању његовог идеолошког и етичког духа. Када нема слободног духа, тада нема ни слободног човека. У писму које је Чехов упутио В. С. Мирољубову између осталог пише: „…Заборавља се на идеализам, на чистоту свести, на слободу душе. Све се то запоставља. Ми морамо веровати у Бога, а ако нећемо да верујемо у веру, оно бар верујмо у своју савест…“
Илузија да код човека треба да буде све лепо никада није напуштала Чехова иако су друштвене прилике налагале један сасвим други след корака и размишљања. Чехов је својим јунацима давао способност да развију промену и кретање свог лика јер по њему то води духовном здрављу и лепоти појединца. Међутим, лепота коју Чехов корист није „божанска“ она је животна, обасјава пут појединцу. Лепота по Чехову је врховни смисао човековог битисања која води срећи. А срећа је ако је човек задовољан. Ако је свестан своје моралне исправности. Чехов преко својих јунака није трагао за истином, Богом, душом. Не! Он је истраживао манифестације људског духа и моралне слабости, трагао је за моралним падовима појединца и смислом живота. У „Три сестре“ Маша каже: „Мислим да особа мора бити верник, или бар да тражи веру, јер у супротном његов ће живот бити празан, празан…Да живимо а да не знамо зашто су деца рођена, зашто звезде сијају на небу…Или да не знате зашто живимо….Била би то велика глупост, Трн-трава“. Морални и естетски захтеви су врховни суд вредновања човека. Чехов на једном месту каже: „Живот нам је дат и треба га живети храбро, интелигентно и лепо. Хоћу да у својим делим истакнем независна и племенита лица, желим да направим историју…“
Да ли је Чехов направио историју не знам. Али знам да је у светској драмској књижевности оставио неизбрисив траг. И после толико година овај драмски писац је остао једнако загонетан и никада до краја разумљив. Морални кодекс овог писца се и даље дешифрује.
Р. Зубац