Godina je devedeset i peta. Neka strašna zima, minus milion.
Mama, tata, brat koji je još beba i ja čekamo voz. Jutro, maglovito, promiče sneg, sećam se dobro, brat uvijen u ćebe, bolestan, nosimo ga lekaru u Zrenjanin.
Voz kasni, pola sata, ili sat vremena, vidimo ga u daljini kako dolazi, klacka se polako, klizi.
U njemu, a ni na peronu, nema ljudi, svega par radnika koji putuju tom linijom na posao i mi.
Ukrcavamo se i na jednoj etapi puta između dva mesta on stane, kvari se. Mrtav.
Roditelji uzimaju brata i mene i polako nas prugom po smrznutom snegu nose do susednog mesta.
Duva vetar i iskreno i danas mi se čini kao da smo izašli iz nekog ruskog socijalnog filma.
Ne sećam se svih pojedinosti. Znam samo da je brat plakao, a ja sam želela kući i bilo mi je muka.
Godina 2005. noć, osam sati, opet zima (jer obično se zimi dešavaju najgore stvari na putu).
Čekamo autobus, đačku liniju Zrenjanin – Jaša Tomić.
Autobus kasni. Ja na sebi imam lagani kaput i martinke. Čekamo pola sata, četrdeset i pet minuta, sat…
Nema ga.
Ding dong, obaveštavaju nas da će upravo ta linija kasniti do daljnjeg.
U jednom trenutku, posle ne znam koliko sati smrzavanja, autobus se pojavljuje bez zadnjih vrata.
Promiče sneg.
U njemu cvokoćemo od hladnoće, a pahulje upadaju lagano i tope nam se po glavama.
Sutra kontrolni iz statike. Ponoć.
U sebi se kunem da mi se takve stvari neće dešavati više nikada.
Jednom, jednog dana, kada završim sve škole koje planiram.
Prošla je decenija od tada, ma i više…
Izlazim iz svoje kuće, gledam levo, gledam desno. Kuda?
Odakle da stopiram? Na koju stranu da krenem? Ljudi prolaze, ne žele da stanu ili stanu pa pričaju o tome kako pokupiti stopera znači pokupiti njegovu lošu energiju.
Stopiram nekada sama, nekada sa mamom, sa prijateljicom.
Stopiram.
Prst na izvol’te.
Čuli ste koliko košta, po novom zakonu polaganje?
Čuli ste koliko dugo se ide u školu?
Znate li koliko autobuskih linija ide iz Jaše Tomić, Sečnja ili drugih delova Banata?
Zna li se koliko se čeka da se napuni jedan taksi, pa da svi kolektivno krenemo put svoje sudbine.
Zna li iko koliko pojedinac plaća taksi ako sam putuje?
Da li neko zna u kom veku mi živimo?
Da li iko može da mi objasni šta se dešava danas, dvehiljade i četrnaeste godine, danas kad ljudi u svetu ne funkcionišu bez prevoznih sredstava.
I kada izbaciš prst, ispred i iza tebe stoji još troje, četvoro ljudi.
Neka mi neko objasni, kako doći do grada i kako bilo ko očekuje da se selo razvije, da se sela razviju kada jedino možemo da odemo iz njih i da se nikada više ne vratimo.
Jer svaki povratak nosi sa sobom godinu nazad.
Ljudi parkiraju automobile i ostavljaju ih jer je registracija prevelika, jer je atest preskup, ljudi se ophode prema automobilu kao prema članu porodice.
Molim vas, neka mi neko objasni, kako putovati BILO GDE, a pogotovo u dvadeset i prvi vek, sa ovakvim nepostojećim prevoznim sredstvima.
I još nešto.
Ne, ja ne čekam bolje vreme, jer očigledno svi gledaju individualne interese, ja čekam onu devedeset i osmu da odem sa školom na more ili bar da sačekam neki voz.
Ako ništa bar ih je bilo.
AKO iko može da mi odgovori na pitanja, molim vas, izvolite jer ovako više ne ide, a kome god se obratim svi kažu: ,,Nije do nas“.
J. P.