Da li to neko pokušava da nas ukalupi?

0 325

muzika
Da, ranije su ljudi imali posao, pa sa posla odu u kafanu, odmore mozak, nadime hleb koji sa sobom nose i raspoloženi, ali bez plate se vrate kući.
U današnje vreme, skloni smo preterivanju, sve je više prisutna megalomanija, a najsmešnije od svega jeste upravo to što baš sada, kada je došlo doba izgradnje i količine, veličine i nemajućeg imanja, mi nemamo gde da izađemo.
Eto, da odgovorim, sa velikim zakašnjenjem na komentar koji mi je neko ostavio ispod jednog teksta.
U svom tekstu sam rekla da omladina nema gde da izađe, upravo ovde, gde omladine, bar prema mojoj proceni još uvek ima.
Da bih objasnila ono što sam želela time da kažem, a što očigledno nije protumačeno kako treba, reći ću jednu stvar.
Dok sam bila tinejdžer u mestu Jaša Tomić, postojali su različiti kafići. I diskoteka.
U svakom kafiću puštala se različita vrsta muzike i znalo se ,,ko gde ide“.
Ne, to nisu bile bog zna kakve podele, družili smo se svi, to je jednostavno bilo: ,,idem tamo gde mi se muzika najviše dopada, jer sam mlad/a i tako želim.“
Tu raznovrsnost, mogli smo videti i u diskoteci u koju smo išli apsolutno svi.
A zašto smo išli svi?
Zato što smo mogli da igramo (što je čini mi se danas, nepoznanica, to je ono kad se pomeraš uz ritam i ne gledaš u telefon) uz sve moguće muzičke žanrove.
E, sad.
Pošto sam dobila kritiku: ,,svako ko želi može dobro da se provede“ da odgovorim i na to.
Ne. Ne može.
Ukoliko izađem sa prijateljima sa kojima želim da sednem, popričam i popijem piće, a da to nije kod kuće (jer mi je nje dosta), želim da imam to i gde da uradim,a da mi prija.
Pravo na izbor jeste i uvek je bilo jedno od osnovnih ljudskih prava.
Dalje.
Pišem ponovo o večito aktuelnoj temi odlaska mladih.
Da bismo mogli da vratimo mlade ljude, naravno da je potrebno obezbediti im ono osnovno, a to su posao i mesta za izlazak.
Ako se ne slažete sa mnom, prisetite se koliko je vama bilo slatko da idete sa vašim prijateljima u izlazak.
Posao nije moja današnja tema, što ne znači da je se neću u skorije vreme dotaći, ali mesta za izlazak, ma koliko banalno tema zvučala, jesu.
S obzirom na to, da smo svi različiti, potrebna je i različita ponuda. S obzirom na to da pored ljudi koji slušaju narodnu muziku (protiv koje ja lično nemam ništa i koju rado slušam kada mi prija), ovde postoje i ljudi koji slušaju neku drugačiju vrstu muzike.
Pa se pitam samo:
,,Šta se desilo sa alternativnim mestima za izlazak? Mestima gde si mogao da čuješ nešto drugačije ili nešto svoje. Kako meni ponekad prija narodna muzika, tako bi možda neko ko samo nju sluša, želeo da čuje i nešto drugačije. Ili ne?“
Veoma zanimljiva stvar koja se dešava ovde i kojoj, lično smatram, treba apsolutno promatranje je:
,,Zašto se ljudi žale, a niko nema hrabrosti da glasno kaže – Dobro, hajde da nešto preduzmemo?“
Ukoliko se stalno poput eho-a evocira neka uspomena na prošlost i prizivaju duhovi starog vremena, kako to da ne preduzimamo ništa da bi nam bilo bolje?
Od malih stvari se počinje.
Prosto, od raznovrsnosti.

1. Gde su svirke, alternativnije muzike?
2. Zašto takva mesta ovde ne opstaju?
3. Ko nam diktira šta ćemo da slušamo?
4. Ko nam lupa etikete na osnovu toga što slušamo?
5. Gde je omladina koja to sluša? (Šalim se.)

Pored toga što se u kafićima može piti kafa i buljiti u telefon, mogu se održavati književne večeri, izložbe slika, umetnina, nakita, može se razgovarati, opuštati, i piti pivo.
Da li to neko pokušava da nas ukalupi? Jer koliko vidim pitanje splavova svugde postaje problem.
Mašti na volju.
A posetioci sami dođu.

J.P.

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana