EVERYMAN ĐILAS

0 788

– Anatomija jednog morala –

Djilas 1Šestog dana 59. Sterijinog pozorja publika je u okviru međunarodne selekcije Krugovi imala priliku da vidi predstavu Everyman Đilas prema tekstu i u režiji Radmile Vojvodić u izvođenju Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgovrice (Crna Gora). To je priča o borbi za slobodu, o branjenju ideja levice koje još nisu stgle da se opogane, to je priča o nužnosti postojanja kritičkog mišljenja. Centralna figura ove predstave je Milovan Đilas, politički disident koji je zbog pređašnje navedene borbe dospeo robije. Razlaz sa dojučerašnjim političkim saborcima Milovan Đilas je skupo platio, uskraćena mu je bila fizička sloboda a za uzvrat je dobio privid slobode. Imati a nemati definitivno čoveka može da dovede do psihičkog sloma. U drami Radmile Vojvodić je akcentiran period od pet godina koliko je, popularno zvani Đido proveo u komunističkom kazamatu. To kaže tekst, a šta kaže predstava?

Smatra se da je jedna predstava uspela ako se između nje i publike uspostavi uzbudljiv odnos. To znači da umetnički fluidi sa scene dođu do gledalaca, da ih publika prepozna i prihvati i vrati nazad na scenu kao pozitivan feedback. Stičem utisak da tog odnosa nije bilo na relaciji Everyman Đilas – publika. Zašto toga nije bilo? Nije ga bilo zato što je predstava razvučena i u dobroj meri ne drži pažnju. Nije bilo zato što u scenama nema tako potrebne dinamike (ne mislim samo na fizičku radnju, već na sukobe između likova). Nije bilo zato što su dijalozi u najvećoj, da ne kažem dominantoj meri, pisani takvim rečnikom kao da čitate izdanje Politike, rubriku u kojoj je izdato saopštenje CK SKJ sa nekog plenuma ili kongresa,  iz sedamdesetih ili s početka osamdesetih godina prošlog veka. IDjilas 2  baš zato što su tako dijalozi pisani isti su ostali nejasni i neinteresantni publici. A kako i da budu jasni i interesantni kada polovina prisutne publike nije čitala Marksa (njegove misli su osnova političke leksike iz tog doba), a ona druga polovina ako ga je čitala želi to što je pročitala što pre da zaboravi. Svakako da ta i takva retorika nije dobra osnova za uzbudljiv dijaloški skaz na sceni. Usled toga sama ideja koju je rediteljka htela da pošalje, pogubnost ideologije na pojedinca, prilično je ostala plitka jer je ostala smeštena u neke okvire koji su neinteresantni i nerazumljivi publici.

Što se tiče glumačke ekipe, koja nije mala, svakako da treba izdvojiti Tihomira Stanića, koji veoma energično, na momente i prenaglašeno ali upak ubedljivo, tumačio lik Milovana Đilasa. Doduše ne uvek bez napora, ali ga je tumačio. Posebno želim da istaknem da je Stanić svom liku dao jednu prepoznatljivu psihološku dimenziju borca za „bolje sutra“. Ostatak dela ekipe ostao mi je nekako nedorečen, bolje rečeno nedovoljno ubedljiv. Kao da je u igri ostatka glumačkog ansambla bilo više deklamovanja teksta, bez glume, bez energije i žara. Od pređašnje izrečenog izuzimam Ljubicu Barać Vujović, koja je tumačila lik Ruskinje, zatim Jelenu Nenezić Rakočević, koja je igrala Revolucionarku i Goranu Marković, koja je tumačila lik Podozrive.

Ono po čemu ova predstava posebno zavređuje pažnju su scenografija i kostimi. Scenografiju je potpisao Hans Georg Šafer, dok je kostime osmislio Leo Kulaš. Kad to kažem mislim pre svega na vizuelni efekat predstave. Ova predstava je, imajući u vidu pređašnje rečeno, sa puno mere i ukusa dizajnirana.

R. Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana