Hoću posao, neću posao
– Verovali ili ne –
Da je u Jaši Tomić stanje u privredi loše i da posla nema to svi meštani znaju. Ne samo da meštani znaju, već tu pesmu jednako pevaju i vrapci na grani. Kupovna moć stanovnika ovog mesta je na takvom nivou da je ona za mnoge dotakla tačku gole egzistencije. Takvo jedno stanje dovelo je do velike migracije stanoništva iz ovog mesta. Mnogi su otišli trbuhom za kruhom u nadi da će na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj sredini uspeti da sebi i svojoj porodici obezbede sredstva za život. Neki su ipak ostali u čekanju. Te migracije traju već dugi niz godina i zbog svoje dužine su postale znak po kojem se ovo, nekada vodeće mesto u opštini Sečanj prepoznaje ali u negativnom kontekstu. Danas, kada dođete u Jašu Tomić videćete skoro na svakom koraku svu poraznost koju su višegodišnje migracije ostavile iza sebe u ovom mestu, isto onako kao što skakavci polja opuste. Neće biti ništa novo ako kažemo da su danas u Jaši Tomić najbolje mušterije penzioneri.
Sve gore napisano je važno znati upravo zbog priče koja sledi. PP Ratar, koje od skoro posluje pod grupacijom Matijević, svake godine raspisuje konkurs za prijem sezonskih radnika. Na taj konkurs se preko Studentskih zadruga, ali i mimo njih prijavljivao veliki broj ljudi koji nisu meštani. Za razliku od prethodnih godina rukovodstvo ovog preduzeća je u želji da se smanji, bar na trenutak, pritisak nezaposlenosti u Jaši Tomić odlučilo da ovogodišnji konkurs za prijem sezonskih radnika objavi ranije kako bi se na taj način dala mogućnost meštanima koji nemaju posao da se na vreme prijave i da po tom osnovu ostvare zaradu. Na konkurs se prijavilo oko 90 meštana što je bilo sasvim dovoljno da se sezonski posao – čupanje metlica obavi u roku. Svi prijavljeni su od strane rukovodstva firme pozvani da dođu na posao određeni dan. E, sada sledi ono najinteresantnije. Od svih pozvanih na prozivci se pojavilo oko 40 ljudi! Rukovodstvo firme se našlo u nezavidnoj situaciji pa su morali brzo da reaguju na nastalu neprijatnost. Brže-bolje angažovali su Studentske zadruge kako bi se nedostajući broj radnika za sezonski posao nadomestio. U tome su uspeli, i posao na čupanju metlica je otpočeo ali je ostalo otvoreno pitanje zašto se meštani koji su konkurisali i bili pozvani da dođu na posao nisu pojavili. Zašto su ljudi sebi uskratili mogućnost da dođu do zarade? Možda ta zarada ne zadovoljava apetite ljudi, ali je ona i kao takva opet bila bolja od nikakvog primanja. Da li su se ljudi koji su konkurisali uplašili fizičkog posla? Možda i jesu, ali kada posla uporno nema pa nema dobar treba da bude i ovaj posao. Da li im je bilo ispod časti da rade takav posao? Možda i jeste, ali može li se gledati čast kada je stanje u Jaši Tomić takvo da ljudi jedva krpe kraj sa krajem. Sve što se oko ovog događaja dešavalo, imajući u vidu početak ovog teksta, može se podvesti pod rubriku – verovali ili ne.
Bilo kakav komentar na gore izneto čini nam se da bi bio suvišan. Ovaj događaj, koji bi se metaforički mogao opisati kao – hoću posao, neću posao pa šta Bog da, je samo još jedan u nizu događaja u našem mestu koji pokazuje sliku kakvi smo.
Redakcija NMR Info