Isidora Cvetić – Vunderkind opštine Sečanj
Nismo skromni ako za učenicu srednje škole Vuk Karadžić u Sečnju, Isidoru Cvetić kažemo da je bezmalo ponos svoje škole, ali i cele opštine. Isidora je samo tokom svoje osnovne, ali i srednje škole učestvovala na brojnim opštinskim, okružnim i republičkim takmičenjima i na svakom ostvarila izuzetne rezultate. Opština Sečanj je Isidoru nedavno nagradila i specijalnom Vidovdanskom nagradom za izuzetne uspehe i svestranost.
Od literarnih konkursa i takmičenja do republičkih i okružnih takmičenja iz srpskog jezika i biologije, preko boravka u Petnici i brojnih hobija, Isidora je pokazala nesvakidašnji talenat, ali i epitet vunderkinda. Možda najpre zbog toga što je tolika retkost danas videti sa koliko ljubavi i znanja neko može da spoji naizgled nespojive sfere – nauku i književnost. Pritom bude podjednako uspešan.
A odakle dar i želja za pisanjem? A odakle za istraživanjem? Ko je Isidora kad nije u školi, kakva su njena interesovanja i zbog čega je ponajviše naklonjena pisanju i biologiji? Iako na raspustu, Isidora je odvojila malo vremena za NMR Info i odgovorila na nekoliko pitanja.
Tvoji uspesi su najistaknutiji u nauci, pre svega biologiji, a onda i u kreativnom pisanju. Kako si uspela da spojiš te dve sfere?
Moja naklonost prema nauci i umetnosti, počela je da se razvija od samog rođenja, u toplini porodičnog doma. Baka i deka, s kojima sam provela najveći deo svog detinjstva, oboje su diplomirani biolozi (deka i doktor nauka, kao i slikar i vajar amater) i od najranijih trenutaka mog odrastanja podstiču različit i ne često zastupljen način razmišljanja i na taj način samo razvijaju moju kreativnost i polako me uvode u mistične vode sveta nauke. Kroz igru, duge šetnje po obližnjem nasipu i uvodjenje u laboratorije ribnjaka na kome je nekada bio zaposlen moj deda, a sada moja majka, bude u meni ljubav prema biologiji, koja još više počinje da se razvija polaskom u školu.
Tu ljubav krećem da usmeravam ka takmičenjima iz biologije gde do kraja osnovne škole osvajam prve nagrade i odlazim na Republičko takmičenje, jer shvatam da mi redovno školsko znanje nije dovoljno.
Koje književne odnosno literarne uspehe bi izdvojila i zašto?
Pored takmičenja iz biologije, ubrzo sam krenula da se takmičim i iz srpskog jezika i književnosti, gde osvajam drugu i četvrtu Republičku nagradu. Već tad počinjem da šaljem svoje pesme na poetske konkurse širom Srbije gde „Vrana“ i „Kuća istočno od kiše“ osvajaju prve nagrade. Pesma „Ogledalo“ osvaja zlatnu medalju na međunarodnom poetskom konkursu „Dečje carstvo“ u Banjaluci. Srednja škola, svakako je bila puna prepreka. Ipak, uprkos njima, u tom narednom periodu se trudim da se posvetim drugima stvarima. Sastavljam zbirku pesama koja se sastoji iz šest zasebnih ciklusa koje povezuje jedna priča po kojoj zbirka i nosi naslov. „Priča o malom zrnu peska“ našla se među 10 najboljih na 29. poetskom konkursu „Desanka Maksimović“, gde se među članovima žirija našao i Matija Bećković.
Čime se još baviš u slobodno vreme?
Moja interesovanja nisu vezana samo za nauku i pisanje, već i za umetnost, kako likovnu tako i muzičku i one zauzimaju veliko mesto u mom životu. Gitara mi je pružena u ruke možda i pre nego što sam postala stabilna na nogama. Roditelji su ceo moj život ispunili muzikom koja je svirala sa gramofona u pratnji mog oca na gitari. Zbog toga, nekako je bilo i neizbežno da se i sama zainteresujem za instrument. Manje-više aktivno sviram od 8. godine svog života.
Spomenula si da je i deka koji je slikar imao uticaja na neke od tvojih talenata. Da li i slikaš?
Prve žvrljotine koje sam prozvodila kao dete, deka bi uramljivao po celoj kući, dok neke nije ni morao jer su svoje mesto našli po zidovima dnevne sobe. Te žvrljotine, danas su postale nešto ozbiljnije i težiću ka daljem usavršavanju ovog „talenta“ sa kojim takođe raspolažem.
Kakvi su ti dalji planovi, kako ćeš provesti raspust?
Za nekoliko dana, pohađaću seminar biologije u Istraživačkoj stanici Petnica, čiji sam redovan polaznik već skoro tri godine. Pored novih naučnih saznanja i mogućnosti da se bavim istraživačkim radom u oblasti koja me najviše interesuje, Petnica je posebna zbog poznanstava koja tamo steknete i ljudi koje, sigurna sam, nećete zaboraviti nikad. Mislim da je bitna pogotovo za decu iz manjih sredina koju ona zaista uvede u neki sasvim nov svet. Voleti biologiju za mene je prirodno stanje, kao i voleti slikanje, jer na neki način predstavljaju jedine preostale spone sa sada već, na žalost, pokojnim dekom.
Da li već možeš sebe da zamisliš za nekoliko godina? Da li si književnica, naučnica ili slikarka?
U poslednje vreme mnogo razmišljam o budućnosti i o svom mogućem budućem zvanju, ali ne dobijam konkretan odgovor na postavljena pitanja. U jednu ruku, slikarstvo mi daje slobodu da se izrazim na način na koji niko drugi ne bi razumeo, već doživeo kroz neku svoju, ličnu impresiju. S druge strane postoji nešto što me vuče ka različitim granama jedne od najlepših prirodnih nauka, biologiji. Da li je to onaj deo koji je ,,usađen“ u mene na najlepši i najnežniji mogući način od strane porodice ili ipak neka moja želja da nastavim ono što je moj deka započeo, a nikada do kraja istinski završio, nisam sigurna. U osmom razredu sam pokušala da se udaljim od ove nauke, istraživala sam, tražila mogućnosti i druga polja koja bi me više zainteresovala, međutim svaki put bih se vratila na nešto vezano sa njom. Možda dobro kažu da nam je sudbina na neki način zacrtana od rođenja. Ono što znam jeste da osnovne studije, ukoliko je to moguće, želim da završim u Srbiji, a da se u daljem usavršavanju oprobam i negde dalje. Takođe znam da želim da se bavim nečim korisnim, čime bih doprinosila, ne samo maloj zajednici ljudi, već i čitavom svetu, a šta će to biti, vreme će pokazati.
Ovom prilikom bih želela da iskažem veliku zahvalnost podršci kako svoje školi koja me je bodrila i bodri na putu kroz ovaj svet, a posebno mentorki Danijeli Aleksić čija podrška i posvećenost radu sa mnom nije izostala ni u jednom momentu i svakako mi je bila ogroman vetar u leđa, tako i Opštini Sečanj koja mi iznova i iznova omogućava da se bavim onim što možda i najviše volim, biologijom (u meni posebno dragom mestu, Istraživačkoj stanici Petnica).
