Prve parne mašine u Ugarskoj i Banatu
Utvrđivanje katastra u Srpskom Vojvodstvu
Posle završetka revolucije i uspostavljanja austrijske vojne uprave u novoosnovanom Srpskom Vojvodstvu, narod se do kraja 1849. godine polako vratio svojim kućama. Po ustavu nove pokrajine od 4. marta 1849. godine, zajamčena su prava i verske slobode svim stanovnicima novoosnovane krunovine. Unutrašnja organizacija i vojna uprava su bile u nadležnosti austrijske vlade i ministra unutrašnjih poslova Baha, vreme izuzetno teško i poznato u istoriji kao Bahov apsolutizam. Veliki apsolutista, car Franc Josif I, je proglašen za velikog vojvodu Vojvodstva Srbije, a upravnik je bio baron Ferdinand Majerhofer. Srpsko Vojvodstvo su činile županije, Torontal, Tamiš, Krašo, Bačka i Srem i bile su posebna krunska oblast u sastavu Austrije i Ugarske.
Novo uređenje pokrajine je izneverilo očekivanja Srba, jer su na svim važnijim funkcijama bili postavljeni Nemci i zvanični jezik je bio nemački, no ravnopravno se mogao koristiti srpski, mađarski i rumunski jezik. Bečka vlada je priznala, ranije donete Ugarske zakone o brisanju kmetstva. U oktobru 1849. godine je donešen zakon o uvođenju katastra na teritoriji Srpskog Vojvodstva, a 1850. godine su izdate osnovice za određivanje zemljišnog poreza. Veleposedi su ostali netaknuta svojina spahija, koji su, ukidanjem kuluka, ostali bez sigurne radne snage za obrađivanje i vršenje najtežih poljoprivrednih poslova.
Agromehanička dostignuća
Novo društveno uređenje su veleposednici dočekali nespremno, jer su praktično preko noći morali da izmene dotadašnji način obrađivanja svojih njiva. Nedostatak radne snage su u početku rešavali izdavanjem svojih poseda u zakup, ili su privremeno prilagodili svoju proizvodnju obimu raspoložive sezonske radne snage. Tradicionalni način obrade zemlje nije mogao da se odmah prilagodi novim tokovima početnog kapitalizma. Na veleposedima od nekoliko hiljada katastarskih jutara, veleposednici su morali da pređu na savremeni način obrade zemlje, a to je iziskivalo i upotrebu poljoprivredne mehanizacije, koja je tada počela da pristiže iz zapadnih zemalja. Uprkos početne odbojnosti i strahova od savremenih mašina – sejalica, kosačica, plugova, vršalica i trijera, vlastela je bila primorana da ih polako primenjuje u proizvodnji, radi efikasnosti i kao zamenu za fizičku radnu snagu. Početkom pedesetih godina XIX veka je austrijsko i ugarsko tržište bilo preplavljeno ponudama proizvođača mašina sa Zapada i Amerike, koji su tada bili prvi u agromehaničkim dostignućima. Banaćani su se teško odricali tradicionalne obrade zemlje, a još su teže prihvatali nova i nepoznata oruđa za rad.
Svetska izložba u Londonu
Veliki privredni preokret u Evropi je napravljen posle Svetske izložbe 1851. godine u Londonu. Engleska, tada najveća kolonijalna sila sveta, je u Kristal Palasu u Londonu organizovala izložbu, na kojoj su učestvovale najveće industrijske zemlje sveta. Od 17.837 učesnika, 7.381 je bilo iz Engleske, 4.990 iz Amerike, 1.710 iz Francuske, 1.536 iz nemačkih zemalja, 731 iz Austrije i Ugarske, a 1.489 iz drugih, manje razvijenih zemalja. Svetska izložba je izazvala divljenje posetilaca jer su bila izložena najmodernija dostignuća čovečanstva toga vremena. Englezi su dominirali sa svojim mašinama za tekstilnu industriju i sa raznovrsnim mašinama na parni pogon.
Veliko interesovanje je izazvao parni lokomobil kompanije Klejton Šatlvorta (Clayton & Shuttleworth) iz Linkolna, koja je od 1845. godine počela da proizvodi serijski parne mašine. Amerikanci su vrlo uspešno prikazali svoj industrijski i privredni potencijal. Prvi put je u Evropi prikazan Džon Dirov čelični plug, koji je od 1837. godine počeo da se serijski proizvodi. Veliki uspeh je požnjela i žetelica kompanije Mek Kormik (Mc Cormick) iz Čikaga. Ova kompanija je, od svog osnivanja 1809. godine, usavršila zaprežnu kosačicu za žito 1837. godine i na sajmu u Londonu je osvojila veliku zlatnu medalju. Druge države, kao na primer Francuska i Nemačka, izlagale su svoja dostignuća iz lake industrije, zanatstva, umetnosti i drugo. Kuriozitet ove izložbe je bio tada prvi put prikazan javnosti, u ono vreme najveći dijamant na svetu – Kohinor. No, on nije privukao toliko mnogo posetilaca, koliko štand Mek Kormika.
Parna mašina u Novom Bečeju
Među velikim brojem posetilaca su bili i ugarski emigranti, koji su posle izgubljene revolucije napustili svoju zemlju. Sa njima je bio i sin veletrgovca žita, Jožefa Fehera iz Novog Bečeja, Mikloš Feher. On je na engleskom štandu sa divljenjem posmatrao parnu vršalicu, koja je proizvodila gromoglasnu buku. Mikloš Feher je odmah uočio velike privredne i ekonomske mogućnosti ove vršalice i nagovorio je svoga oca da je kupe i da prvi započnu parno, mašinsko vršenje žita u Austriji i Ugarskoj. Zbog visoke cene ove vršalice i nedovoljno novca, Jožef Feher se obratio za pomoć svom poslovnom prijatelju baronu Sirilu Bilotu, upravniku banatskih imanja francuskog princa Šambora. Bilot je Feheru rado pozajmio novac, znajući da će se preduzimljivi trgovac sa novom mašinom brzo obogatiti i njegov uloženi novac mu vratiti u naturi, odnosno vršidbom na njegovim imanjima u Tobi, Banatskom Velikom Selu i Molinu (Molidorf).
Posle dugog putovanja, parna vršalica kompanije Klejton Šatlvorta sa serijskim brojem 310, decembra 1852. godine, stigla je u Novi Bečej. Parni lokomobil je izazvao ogromno interesovanje u najvećem žitnom centru Ugarske, jer je ovo bilo prvo parno oruđe korišteno u proizvodne svrhe u celoj državi. Feherovi su morali iz Engleske da dovedu i majstora mašinistu, koji je prvi pokrenuo vatrenu mašinu. Lokomobil su vukli volovi od imanja, do imanja u okolini Bečeja i sa njim je vršidba bila četiri puta brža nego ranije, kada su vršalice pokretali konji.
Feher se vremenom obogatio i kupio je jedno manje imanje u okolini Vršca. Njegov sin Mikloš će kasnije postati jedan od najpoznatijih prodavaca, a potom i proizvođač poljoprivrednih mašina. Pojavom prve parne mašine na banatskim poljima, počinje nova era u primeni poljoprivredne mehanizacije. Jožef Feher je bio prvi i podstakao je i druge preduzimljive veleposednike da kupuju takve mašine.
Autor: Sabo Jožef