,,Jackie is just speeding away thought she was James Dean for a day”

0 407

Šta je budućnost i šta nam ona donosi sa sobom?
buducnost
Uvek mislimo kako imamo neki plan, ka njemu težimo, postavimo sebi cilj, a onda nas nešto lupi po glavi. Neka nepredviđena okolnost, nešto, bilo šta.
I sve se prospe, raspe, odleti razbije nas tako da ne možemo da se sastavimo.
Onda krivimo druge, padamo u depresiju, žalimo se, razmišljamo…
Želimo da smo neko drugi, razmatramo svoje opcije, mogućnosti i fokusiramo se na ono što nismo, umesto da se mentalno razgibamo i sebi postavimo drugačiji cilj od onog ranijeg.
Ne umemo da se snađemo, upadamo u zavisnost od alkohola, droge, lekova, ogovaranja, novca.
Poredimo sebe sa drugima, zavidimo ili šta znam, ne shvatajući koliko taj čaroban krug hendikepira naš život i prepušta nas kolotečini u kojoj ga posmatramo sa strane.
Muče nas tada problemi kolektiva, jer se okrećemo od svojih, muče nas problemi drugih ljudi (a neki se njima i slade) ili posmatramo banalne stvari (koje nam hrane ego na momenat).
Ne vidimo da je život mozaik koji na kraju sam sebe sklopi.
Šta god pokušali da odglumimo, na kraju ostanemo sami sa sobom nemajući više koga da idealizujemo i na koga da se ugledamo.
Pokušali smo da budemo svi drugi, ali su svi ti drugi, na kraju sebe izmenili (to je jedan konstruktivan proces koji traje). I kada se ograničimo na nekoga i nešto, pošto ne znamo šta je tom nekome u glavi, plutamo u njegovoj stajaćoj vodi, dok on ide napred.
Zanemarujemo svoje potrebe jer nas brine politika, mediji, brine nas sve ono čime nam odvlače pažnju da ne bismo skidali oglav.
A život, onaj sopstveni, jedan nas mimoilazi.
Ne shvataju ljudi koliko u svojoj patnji zapravo zaborave na sebe i misle jedino o bolu jer nisu postigli ono što su hteli.
Da sam susrela jedan primer ili dva, ne bih o tome pisala, ali da li neko primećuje koliko je prisutna kolektivna depresija na ovim prostorima?
Ljudi nemaju energiju i polet jer jedino o čemu razmišljaju jeste kako ih neko potkrada i laže.
A onda ušetaju u kafić glumeći da su ono što nisu.
Ili bar misle: ,,Želim da sam on/ona samo na jedan dan.“
Čemu to?
Svaki trenutak našeg života, pa i onaj najstrašniji nosi sa sobom pouku za dalje.
A mi, čini mi se, ne umemo da je izvučemo.
Entuzijazam je ovde na nezavidnom nivou. Svi želimo nešto, ali niko ne zna šta.
Onda mislimo kako je odlazak beg, ali ko god je pobegao ostao je u svojoj glavi, retki shvate mogućnosti i iskoriste ih.
Ne kažem da ostrašćenost nečim svojim valja, to je opet, druga krajnost.
Ali nije mi jasno samo jedno:

,,Zašto ljudi beže od sebe kad jedino sebe na svetu zaista imaju?“

Ako prebacimo temu na lokalni nivo, postaje još ozbiljnije.
Kolektiv nema volje da napreduje, jer svaka prepreka na koju naiđe je kobna i konačna.
Ali čekajte zar nije potrebno srušiti nekad,neku barijeru, pomučiti se?
Take a walk on the wild side.
Uvek vičemo u svojoj kući, a ćutimo tamo gde treba vikati.
I iskreno malo mi je preselo da slušam o tome: kako sve propada i kako moramo da odemo.
Sa takvim stavovima propašćemo i mi, gde god da smo.
Jer kada odemo, pa prođe vreme apsolutne euforije, dolazi na red nostalgija i kolebanja: ,,Možda sam tamo mogao da imam više.’’
,,Ali tamo nema mladih.’’
,,Nema mesta za izlazak.“
,,Selo je to.“
Pa dobro, otkad je sveta i veka, neko odlazi, neko ostaje. Zadati sebi male ciljeve, vodi ka apsolutnom izlečenju.

Proputuj pola sveta, ne možeš dalje od sebe.
Ne možeš da budeš niko drugi.
Ako si šupalj u Srbiji, šupalj si i u Americi.
To si što jesi.
U Parizu.
U Moskvi.
U Njujorku.
Mesto ne leči.
Sami sebe lečimo isključivo mi.
Pomiri se sa tim, mali veseljače, tada ćeš odrasti.

J.P.

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana