ЈЕЛЕНА СЕРГЕЈЕВНА хоће КУЋИ где је чека ВРТ БЕЗ ЗЕМЉЕ

0 364

Управо сам завршио, по трећи пут, читање текста Људмиле Разумовске “Драга Јелена Сергејевна“. После драме „Кући!…“ ово је други текст од овог драмског писца који сам имао прилике да прочитам. Морам искрено рећи да ми се оба текста дојме. Оставила су на мене утисак. И то онако баш јак. Нећу крити, сузе су биле гост у мојим очима. Срећан сам због тога јер чим има суза то значи да нисам, упркос свему, заборавио да волим. Значи да сам човек.

Међутим, у овом свом кратком осврту сачињеног мојом мастионицом и пером нећу писати о текстовима Људмиле Разумовске. О њима ће паметнији људи од мене умети много више шта да кажу. Мене је више заинетресовала она као индивидуа. Спој жене и драмског писца! Док сам боравио у Русији имао сам прилику да погледам један интервју који је са њом урађен. Оно што је интересантно јесте то да се ради о великом сањару који је постао драмски писац. Да, сањар је посатао писац. Додајем овоме још и то да се ради о женском писцу, ово свакако треба схватити као отежавајућу ствар пошто није баш чест случај да се у мушком свету сусрећемо са женом као драмским писцима. Ради се о жени која је у себи успела да помири нимало лаке задатке а то је да у исто време буде женствена, шармантна, насмејана и мудра, смирена и да у исто време кроз своје текстове прича тешке приче. Сурове до крајњих граница људског трпљења, људске издржљивости. Каже да је хтела да буде глумица, али ето судбина јој није то допустила, отишла је у дрaмске писце. Имам осећај да би била и сјајна глумица. Нашла је, каже смисао свог живота у писању драма. У њеним драмама смех до суза се претапа у смех кроз горчину и тугу. Људмила Разумовска у својим делима не спори постојање добра и зла. Не! Она својим причама сугерише да се сада зло шири, само да људи сада не праве разлику између добра и зла, греха и праведности, злочина и казне. Када слушате Људмилу Разумовску док говори ви пред собом гледате особу код које су емоције више него видљиве, а онда када узмете њене драме да читате видити заправо колико у њеним делима, њени јунаци су људи окамењене и осушене душе. Људи који не могу и не знају да плачу. Управо је то оно што даје јачину њеним драмама. Сећам се једне приче коју је Људмила изговорила у том интервјуу: „У Букурешту се премијерно играла представа „Кући!…“. Након представе један утицајни бизнисмен погођен причом коју је на сцени позоришта видео поклонио је нову, велику кућу у самом срцу Букурешта за децу коју је она у тој својој драми тако страшно, за човечанство поражавајуће, описала.“ Питање морала и моралних принципа су увек били у средишту интересовања Људмиле Разумовске. Можда зато што је жена, жене су по природи осећајније, она је успевала да у својим драмама та питања тако добро, дубоко и силно осветли. Њене приче су толико сугестивне да се ви као читалац не можете, све и да хоћете, отргнути осећају да сте увучени у ту причу и да кроз себе, из једне посебне визуре не пропустите, осећај раскољниковског мучеништва. Читалац има осећај кривице, само зато што су Људмилине приче толико реалне и свакодневне. Искрено, људи не воле тај осећај. Дефинитивно! Тај осећај боли. Није ни чудо што је ова врсна драмска списатељица на самом почетку била проказана и жигосана од стране руских власти као „опасни елемент који подрива друштво“. Међутим, она је имала уз себе људе из позоришта који су схватили сву јачину њеног писања. Један од њих је био Товстоногов.

Данас је Људмила Разумовска познат и признат драмски писац. Њене драме се играју у позориштима широм света. С успехом се играју на општу добробит театра. А ја…Ја се спремам да кад успем у себи да направим такав ментални и емотивни склоп да могу поново кренути раскољниковим мученичким трагом да узмем и да прочитам њену следећу драму „Врт без земље“.

Радован Зубац

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana