Svako vreme ima ljude koji su u isto vreme bili i junaci i tragičari. Karika koja spaja te dve surove krajnosti jednog ljudskog života jeste ljubav prema nečemu. Upravo takva osoba je Boško Petrov i njegova velika ljubav koja se zove fudbal. Čovek koji je svojim talentom mogao mnogo više da postigne u fudbalu od onoga što je postigao da nije živeo u jednom vremenu kada je fudbal bio samo igra. Kada se fudbal igrao zarad ljubavi, a ne zarad novca, slave i bogatstva. Bilo je to vreme „romantičarskog“ fudbala. To vreme je daleko iza nas i njega se više skoro niko ne seća. Ali zato, na svu sreću, još ima ljudi koji su obeležili, u neku ruku, to vreme kao i mesto sa kojeg su krenuli u mladalački avanturizam zaneseni najvažnijom sporednom stvari na svetu. Danas, u našem mestu veoma mali broj mlađe populacije zna o Bošku ono po čemu se taj čovek pamti. Sve polako odlazi u zaborav koji, ukoliko postane vrednosni kriterijum, može dovesti do velikog moralnog posrnuća. Upravo da do takvog nečeg ne bi došlo želja nam je bila da kroz razgovor sa ovim, sada već vremešnim čovekom koji uveliko gazi devetu deceniju svog života, zabeležimo neka davna fudbalska vremena i njegovu priču koja će ostati kao nasleđe novim naraštajima u našem mestu. Fudbal je Bošku Petrovu bio više od ljubavi, on je za njega predstavljao smisao života. Igrao je u Dinamu iz Pančeva, zrenjaninskom Proleteru, Spartaku iz Subotice. Trenirali su ga Moša Marjanović i Bane Sekulić ( za sve one koji ne vole da čitaju fudbalsku istoriju malo podsećanje da se radi o ljudima koji su bili igrači reprezentacije koja je na prvom SP u Urugvaju 1930. osvojila III mesto ). Igrao je protiv Bobeka, Čajkovskog, Boškova, Veselinovića, Barbarića. Saigrači su mu bili Ognjanov, Takač, Jakovetić…Zbog toga nije ni čudo što je ovaj razgovor bio obeležen vidnim emocijama mog sagovornika – žal za mladošću, propuštene prilike, trenuci sreće – koje su me na momenat primoravale da diktafon isključim i da sačekam da ta bujica prođe. Krenuli smo od početka…
Početi razgovor s Vama o fudbalu nije moguće a da se pre toga ne osvrnemo na sam početak. Kako je sve to počelo?
Ej, kako…Kao dečak, krpenjačom. Igrali smo po ulicama. Svaka ulica u našem mestu je imala svoj tim. Gigićev sokak je ima svoj tim, Švabe su imale svoj, Ćukovac svoj. Ja sam igrao za tim iz Gigićeva sokaka. Posle krpenjača smo imali i pravu loptu. Sećam se da je u tom sokaku Vasa imao fudbal kojeg je dobio od teke iz Kikinde. Bila je to velika, bela lopta. Okupimo se u ulici i počnemo da igramo fudbal ispred kuće Joce Petrova. On sedne, tako, na klupu i gleda nas a mi trčimo za loptom kao da nam je poslednje. Koliko li sam samo batina dobio od pokojnog oca i to mokrom štranjgom zbog fudbala. Govorio mi je da se manem tih gluposti jer se od toga neću leba najesti. Samo kad se setim…Ali džaba, voleo sam fudbal pa to ti je.
S obzirom da Vas, kao što rekoste, otac nije moga odvratiti od fudbala pretpostavljam da ste počeli i sa aktivnim igranjem u fudbalskom klubu?
Da. Počeo sam u Građanskom 1938. godine. Pre toga sam kao dete stajao iza gola i gledao fudbalere, divio sam im se. Ništa mi nije bilo teško. Aktivno fudbalom sam počeo da se bavim kad sam krenuo u građansku školu. Međutim, ni tada nije bilo baš lagano. Direktor škole nam je zabranjivao da igramo fudbal. No, nismo mi puno marili za njegove reči. Kažnjavo nas je ali, džaba. Ubrzo je usledio rat i ja sam bio mobilisan. E i tu u komandi mesta Petrovgarada smo imali ekipu i uspevali smo da igramo fudbal. Imali smo vojni tim. Nakon kapitulacije i okupacije fudbal se nije igrao, ne bar mi Srbi. Švabe su igrale, ali mi ne. Ej, to je bilo tako teško vreme.
A posle okupacije?
To je bilo opet drugo vreme. Posle rata sam odmah otišao u vojsku. Bio sam u komandi Pančeva. Tu sam takođe igrao za vojni tim. Bio je to tim 5. brigade, 36. divizije III armije. Svi mi koji smo znali da igramo fudbal bili smo u malo lepšem položaju u odnosu na ostalu vojsku. Sećam se da smo uoči utakmice s Partizanom dobili kompletno novu uniformu i opremu. Od glave do pete. Sve novo. Utakmicu smo odigrali u Novom Sadu. Tada su u toj ekipi Partizana igrali Bobek i Čajkovski. Izgubili smo tu utakmicu, a ja sam postigao jedan gol. Tada je sa mnom igrao Bata Ognjanov koji će kasnije kad sam prešao u Spartak iz Subotice biti i moj klupski drug i prijatelj. Dok sam bio u vojsci dokazivao sam se u fudbalu. Davao golove i fudbal još više zavoleo. Eto ispada da je armija moju ljubav prema fudbalu još više produbila.
Dok smo se pripremali za razgovor rekli ste mi da ste po povratku iz armije počeli ste da igrate za FK „Radnički“ iz Jaše Tomić. Tada se tek počelo sa formiranjem liga i uspostavljanjem jednog sistema takmičenja. Kako je to bilo?
Da. Kada sam se vratio iz armije igrao sam za naš Radnički. Bilo je tada dosta igrača ali je bilo malo kvalitetnih. Pozvali su me da igram i ja sam došao. Tada smo napravili jednu dobru ekipu koju su predvodili Semenji Šanji, Lajoš Sel i ja. Tada je formirana Banatska liga. U toj ligi su pored Jaše igrali i klubovi iz Bele Crkve, Vršca, Pančeva, Zrenjanina, Melenaca, Kikinde…Sve su to bila velika mesta jedino je Jaša uspela da se tu nekako ugura. Tada smo stvorili jednu dobru i kvalitetnu ekipu koja je mogla svakog da pobedi.
Taj period u svakom slučaju predstavlja neku vrstu odskočne daske za Vas jer posle toga su usledile ponude da pređete u druge klubove.
Baš tako. Dolazili su mnogi klubovi da me zovu da igram za njih. Vrbovali me. Tada nije bilo para…Kakve pare…Igrači su za prelazak iz kluba u klub nadoknadu dobijali u naturi. Ako se ženiš onda možeš da dobiješ spavaću sobu ili kuhinjski nameštaj. I tome slično. Posle puno ponuda odlučio sam da odem u Dinamo iz Pančeva. U taj klub sam otišao samo zato što ga je tada trenirao Moša Marjanović. Kad sam došao u Pančevo Moša je mnogo radio sa mnom. Trenirali smo mnogo. Bilo je veoma naporno. Sećam se, ja samo što sam došao a Moša me izvede na teren. Samo on, ja i mnogo lopti. Trči gore, trči dole, lopta tamo, lopta vamo. Skok glavom…Ja se malo izgubio i samo gledam dole u zemlju. Na to će Moša „Jel mali gde ti gledaš?“. Ja mu kažem „U zemlju“, a on će meni „A šta ima dole“, ja mu velim „Ništa“. Na to će Moša „Zato gledaj gore u okvir gola, u golmana u teren. Fudbal se dešava tu gde ti kažem, a ne dole“. Pošto sam lošije igrao desnom nogom Moša me je terao po dva sata dnevno da desnom nogom šutiram loptu u jedan zid. Ja šutiram a Moša me gleda, smeši se i govori „Nadavaćeš se ti mali golova desnom nogom.“ Zapravo Miša me je spremao da pređem u OFK Beograd. Sve je već bilo dogovoreno ljudi iz Beograda su dolazili gledali me. Prvo OFK Beograd, a potom dalje. Međutim, sudbina me je okrenula u jednom drugom pravcu…
Kad kažete da Vas je sudbina okrenula u drugom pravcu na šta mislite?
Aaaaaa, na šta mislim!…Mislim na mog pokojnog oca i brata. Napravili su mi veliku komendiju. Ne želim o tome ni da pričam…Zbog njih sam se vratio…Kad sam se vratio otišao sam u Proleter iz Zrenjanina. Trener Proletera je tada bio Bane Sekulić koji je u Zrenjanin došao iz novosadske Sloge. U Proleteru sam igrao do 1953. godine. Dok sam igrao u Proleteru upoznao sam Vujadina Boškova i Tozu Veselinovića koji su tada igrali za Slogu iz Novog Sada. Kad sam prvi put igrao protiv Vujketa posle utakmice mi on priđe i kaže „Je li mali gde si ti naučio da igraš tako dobro fudbal? Ti ćeš s nama u Slogu.“ Na te reči Sekulić kaže „Neće on u Slogu nego ga ja vodim sa mnom u Spartak. Ne možeš Vujke dobiti odmah ono što poželiš“. Tako je i bilo. Bane je prešao za trenera Spartaka i ja sa njim zajedno.
Spartak je treći, rekao bih najveći, klub u kojem ste igrali?
Tačno. Meni najdraži. Igranje u Spartaku iz Subotice je za mene nezaboravni period moje fudbalske karijere. Najlepši period. Tu sam ponovo sreo Batu Ognjanova koji je već uveliko bio standardni igrač koji je kasnije prešao u Crvenu Zvezdu. U Subotici je bilo neverovatno lepo ne samo igrati već i živeti. Ušao sam u ekipu u kojoj su igrali pored Bate Ognjanova i Jakovetić, koji je kasnije otišao u Partizan, zatim Takač koji je bio na završetku karijere, zatim braća Čikoš i mnogi, mnogi drugi. S Batom Ognjanovim sam se i privatno najviše družio. Dok sam igrao u Spartaku prvi put sam u životu leteo avionom. Išli smo na pripreme na Maltu. Sedimo tako u avionu i dok smo leteli iznad mora Takač, koji je bio ispred mene, me pita „Periša, da li ti znaš da plivaš?“. Ja mu odgovorim „Znam onako pomalo.“ „Gde si naučio?“ nastavi dalje Takač. „ U mom Tamišu. Kao što si ti naučio da plivaš na tvom Paliću“ odogovrio sam mu…I tako…U Spartaku sam igrao pune tri godine, do 1956. Bože, samo kad se setim bili su to najsrećniji dani mog života…
Posle Spartaka ste se vratili u FK „Radnički“?
Da. U Radničkom sam igrao sve do svoje 42. godine života. Tada sam prestao sa aktivnim igranjem. Položio sam trenerski ispit u postao trener u Radničkom. Mnogi igrači koji su kasnije otišli odavde u druge klubove su počeli kod mene. Bio sam im prvi trener. Tu su braća Samatović, Raka Drašković, Borko Kovač, Coban…Od svih njih nekako najviše po mom ukusu je bio Stevan Samatović. Uh! Kako je on bio dobar igrač. Igrao je kao doktor. Dobar tehničar i organizator. Kad ti on doda loptu, to je bilo kao na tacni. Sjajan igrač. Nije ni čudi što je i uspeo. On je kasnije igrao za beogradski Voždovački i ljubljansku Olimpiju. To je bio igrač koji je igrao glavom a ne na snagu. Krajem šezdesetih godina sam se povukao sa mesta trenera. I eto tako…Dolazili su mlađi i bolji!
Koji Vam je najdraži gol u karijeri?
Uh, šta da ti kažem…Ne znam…Svi su mi golovi dragi….Možda je to gol koji sam postigao dok sam igrao u Proleteru više zato što je bio čudan. Igrali smo u Botošu, zvali nas za slavu sela. Ja sam na toj utakmici dao gol preko glave sa šesnaest metara. Lopta je otišla tačno tamo ispod mesta gde se spajaju prečka i stativa. Sećam se da su gledaoci govorili „Ej, dete mu njegovo pa kako može tako glavom da da gol sa šesnaest metara!“…
A, koji Vam je bio najteži period dok ste aktivno igrali fudbal?
To je bilo na utakmici u Mostaru sa Veležom. Igrao sam tada za Dinamo iz Pančeva. Bila je to prijateljska utakmica. Dinamo je tada razigravao za ulazak u I ligu. Na toj utakmici ja sam stajao blizu šesnaesterca i spremam se da jednu povratnu višlju loptu uhvatim na polu volej kad mi se u noge celim telom bacio Žarko Barbarić. Od siline udarca pokidao mi je ligamente na desnom kolenu. Četiri meseca sam bio van terena. Povredu mi je sanirao doktor Ervin iz Beograda koji je bio sportski doktor i imao je svoju ordinaciju na III spratu iznad restorana „Ruski car“. Bilo je baš gadno tada!
Koliko je po Vama ljubav prema fudbalu presudna za uspeh?
Ljubav je važna, ali je volja presudna. Da bi uspeo u fudbalu treba da imaš volju čvrstu kao kamen. Ništa te ne sme pokolebati ako misliš da se baviš fudbalom.
Šta po Vama jedan fudbaler treba da ima? Kakve osobine?
Ako izuzmem zdravlje jer bez zdravlja nema ni fudbala jedan fudbaler treba da ima tehniku, obraz, karakter i dostojanstvo. Ali iznad svega disciplinu. Bez discipline nema ni uspeha ne samo u fudbalu već i u životu.
Kad bi ste bili u prilici da ponovo birate, da li bi ponovo izabrali fudbal?
Ej….Kako da ne!…Fudbal je za mene bio i ostao velika ljubav…Samo kad bi mogao…
Šta bi ste na kraju poručili mladim ljudima?
Deco, bavite se sportom. Fudbalom, rukometom, odbojkom…nije važno kojim sportom samo se sportom bavite. Imaćete zdravlje i bićete srećni!
Razgovor vodio: Radovan Zubac