KAKO JE MOGUĆE?
Latih se mastionice i pera da u pisanu reč pretočim jednu belešku o tugi koja me svaki put obuzme kad god dođem u moju Jašu i podignem oči put nebesa. Tada vidim kako su ljudi i vreme unakazili jedno prelepo lice. Lice koje dugi niz godina svedoči o neprolaznosti vremena, svedoči o neprolaznosti ljudske ljubavi, svedoči o ljudskoj požrtvovanosti, svedoči o veri, svedoči o istoriji jednog mesta. Lice koje se i danas, čak tako i unakaženo, gordo izdiže iznad banatske ravnice. Nije teško pogoditi da se radi o katoličkoj crkvi u našoj Jaši. Bojim se da neću moći izraziti sve ono što osećam. Svakim danom taj objekat biva sve manji i manji, svakim danom sa njega nestaje, urušava se jedan njegov deo koji odlazi u nepovrat, u zaborav. Šta će od nje na kraju ostati? Sećanja i slike. Možda? Kakvi smo postali biće da će ostati samo slike koje na kraju neće nikoga više interesovati. Ta crkva poodavno nije više samo verski objekat. Ne! Davno je ona prestala samo to da simbolizuje. Prestala je da bude verski objekat čim je bila sagrađena. Ona je u isto vreme postala i monumentalni spomenik kulture. Monumentalni na kojem bi danas mnogi pozavideli. Kako vreme sve više domiče stičem utisak da su oko nje naši ljudi u ovom našem vremenu stvorili neku maglu koju niko neće i ne želi da razbije. Maglu koja je satkana od nemara, zaborava i kratke pameti. Kako je moguće da se tako nešto dešava u mojoj, našoj Jaši? Kad god ugledam tu sliku žalosnog prizora, u kojoj se svako od nas danas može prepoznati, jednako me obuzme jedna velika teskoba, ali i upitanost kud se dede onaj duh meštana ovdašnjih koji su od Jaše pravili mesto koje je uvek bilo primer drugima. Gde se dede onaj duh zbog kojeg su nam mnogi zavideli, a mi s druge strane na sve to bili ponosni. 
Šta su nas to roditelji učili svih ovijeh godina? Da li je moguće da su nas oni tako loše učili? Ili, smo mi bili loši učenici? Šta mi to danas našu decu učimo? Jedno je sigurno a to je da kad nepoštujete i necenite ono što je vaše, kako da očekujete da drugi to što je vaše poštuju i cene?! Katolička crkva, taj spomenik kulture je naš! Mnogi će se smejati ovoj beleški kao nečemu što je poteklo iz pera nekog ludog hidalga. Neki će je iz sosptvene pakosti i zlobe, koja je rođena u odsustvu svake ljubavi i vere u čoveka, posprdno komentarisati. Neki će je poput trudoljubivih srebroljubaca, koji veruju samo u „Zlatno tele“, smatrati za nešto što nije vredno ni pomena, a kamoli pažnje. Ali neka. Neka bude i takvih. Neka svako reaguje spram svoje pameti. Želim da verujem da u mojoj, našoj Jaši ima još pameti koja će shvatiti zašto je važno ovaj monumentalni spomenik kulture sačuvati od daljeg propadanja. Sačuvati ga i ostaviti u amanet novim naraštajima isto onako kao što su nama drugi to ostavili. Koliko god bežali od te istine ta istina jednako stoji, katolička crkva je naša. Ona je svedok ne samo prošlih vremena, već je postala i strašni svedok nas samih. Svedok – ko smo, šta smo, gde smo, kakvi smo.
Galerija slika