КОЛЯДА

Izabranik boginje Talije
Rana jesen 2007. Jekaterinburg. Danas sam imao poseban dan. Da, baš poseban. Bio sam miljenik boginje Fortune. Uspeo sam da napravim intervju sa Nikolajem Vladimirovičem Koljadom, ruskim dramskim piscem predstavnikom mlađe generacije. Najznačajnija dela koja je ovaj dramski pisac napisao su: “Kokoška”, “Murlin Murlo”, “Poloneza Oginskog”, “Bajka o mrtvoj carevoj kćeri”. Mnoga od tih pobrojanih dela, ako ne i sva, igrana su širom pozorišta u našoj zemlji. Intervju sam, ekskluzivno uradio za potrebe biltena Festivala tradicionalnih pozorišnih formi Vojvodine koji se održava u Jaša Tomiću. Priznajem bilo je lakše nego što sam mislio da će biti dok smo ugovarali naš razgovor. Očekivao sam raznorazne izgovore, ali ništa od toga nije bilo. Dovoljno je bilo samo dva tri kraća razgovora i intervju je bio ugovoren. Ako se po jutru dan poznaje onda je dobro počelo. Priliku koja mi se ukazala jednostavno nisam smeo propustiti jer je pitanje da li će se ikada više pružiti. Mada, u životu nikada ne recite nikada ali…Sve je počelo molbom meni dragih ljudi da za potrebe gore pomenutog pozorišnog festivala i njegovog biltena sačinim neku reportažu vezanu za pozorišni život u Rusiji. S obzirom na saznanje do kojeg sam došao da u gradu u kojem sam se obreo živi i radi Nikolaj Vladimirovič, smatrao sam da je neuporedivo interesantnije, zanimljivije napraviti intervju sa njim, od bilo kog mog pisanija. Usledili su kontakti i dogovori dok nismo uspeli da utanačimo vreme i mesto gde ćemo intervju napraviti. Razgovaraćemo u njegovom “Koljada teatru” koji se nalazi nedaleko od zgrade Uralskog državnog univerziteta koji nosi ime Maksima Gorkog u kući za koju, kada je gledate s polja, nikada ne bi rekli da je pozorište.

U Koljada teatar sam stigao nešto ranije od predviđenog vremena. Koljadu sam zatekao u njegovoj ne velikoj kancelariji. A u njoj, sto na kojem je kompjuter i pegršt papira i novina. Velika polica na zidu sa knjigama. Zidovi oblepljeni sa plakatama od predstava. Na podu bez nekog naročitog reda poređane knjige, novine, pozorišni tekstovi. U ćošku stočić i dve stolice. To je sve što ovaj poznati dramski pisac ima ovde oko sebe. Skromnost izbija u prvi plan. Kad me je ugledao usledio je prijateljski stisak ruke uz osmeh za početak lepog ugođaja. S obzirom da su naši raniji kontakti bili opterećeni vremenom ovo je bila jedinstvena prilika da sa ovim čovekom provedem duže vreme. Dok sam čekao da započeti posao završi, slao je odgovor, svoje mišljenje jednom mladom dramskom pisu o tekstu kojeg mu je ovaj poslao da pročita i da da svoj komentar, pogledom sam šarao po prostoriji u kojoj sam. Biće da je istina da veliki pisci imaju skromne prohteve. Valja ovom prilikom reći da Koljada svake godine organizuje konkurs za nove dramske tekstove. Po njegovim rečima na taj konkurs stigne ogroman broj tekstova koje on uredno pročita i da svoj sud o svakom tekstu. Po završenom poslu predložio je da odemo do bifea i da tamo razgovaramo. Nisam imao ništa protiv. Bife je sasvim jednostavan, ničim poseban. S obzirom da su bili rani prepodnevni sati u bifeu nije još bilo nikoga. Bio sam ovde već dva puta. Naručili smo piće i razgovor je počeo. Dok smo razgovarali posmatrao sam ga sa izrazitom znatiželjom. Privid smirenosti koji odmah upada u oči kad ga pogledate ipak krije u sebi jedan izuzetno nemirni duh i jak temperament. Oči umorne, ali i tužne. Glas miran malo hrapav, ali siguran. Pokreti odmereni i bez velikih gestikulacija dok o nečemu govori. Osmeh se retko na licu ovog čoveka pojavljuje, ali kad se pojavi onda je on iskren i topao. Dok govori o pozorištu, o svojoj velikoj ljubavi, priča sa takvim zanosom da je to fascinantno. Ali, isto tako je fascinantno sa koliko prezira i besa govori o skrnavljenju pozorišta o ljudskoj izopačenosti u njemu. Uvrede koje na njegov račun stižu, kako kaže, teško mu padaju ali ih podnosi. A uvreda ima! Osetljiv je na gluposti i na svaki oblik pomodarstva zbog čega njegove reči umeju ponekad da budu veoma direktne i oštre, umeju da budu čak i van klišea. Priznajem da sam zbog toga par puta u toku razgovora bio zatečen onim što sam čuo. Međutim, mogu da ga razumem zašto tako reaguje. Koljada je čovek koji u sebi nosi ogromnu ljubav. Ljubav prema čoveku. O svom narodu govorio je sa ponosom i divljenjem, ali i sa dubokim razočarenjem i bolom kada se prisećao devedesetih godina prošlog veka za koje kaže da su bile godine “poniženja ruskog čoveka”. Pogađaju ga ljudske sudbine, zato se u svojim delima, kaže bavi pojedincom i njegovom sudbinom. Slovenska duša. Prema zapadu ima krajnje kritičan odnos. Smatra ga licemernim i dvoličnim. Neiskrenim. Za njega je zapad oličenje iskrene ne brige prema čoveku. Boli ga što mladi ruski reditelji danas trče na zapad, a onda po povratku jeftine fazone koje su tamo naučili prodavaju ruskom narodu. Ali ga isto tako raduje što gledaoci u najvećem broju slučajeva umeju da prepoznaju tu jeftinu, kako kaže, kvazi umetnost i da je odbace kao strano telo. Dok sam slušao sa koliko poštovanja govori o narodu kojem pripada o njegovim ponižavanjima, kroz koje je taj narod u ne tako dalekoj istoriji prolazio, onda nije ni čudo zašto njegova dela “Poloneza Oginjskog” i “ Murlin Murlo” imaju takav prizvuk kakav imaju, dok ih čitate. Sebe smatra iskrenim čovekom pozorišta i velikom radilicom. Da, takav utisak stičete o njemu dok sa njim razgovarate. Ogromna energija, i to ona stvaralačka, pokretačka, čuči u tom čoveku. U Srbiji je dva puta bio. Jednom u Novom Sadu na premijeri predstave “Murlin Murlo” u SNP, a, drugi put u Beogradu kao član žirija na BITEF-u. Kaže, da ukoliko mu se ponovo ukaže prilika, da će vrlo rado doći.

Razgovor je trajao mnogo duže nego što smo obojica mislili da će trajati. On je posle razgovora otišao u redakciju časopisa “Ural žurnal” u kojem je glavni urednik, a ja sam se uputio ka svom stanu. Na rastanku čvrst, prijateljski stisak ruke uz želju da se ponovo sretnemo. Iskrena želja! Iz pozorišta sam namerno krenuo pešice ka svom stanu, treba mi vremena da sredim sve utiske. Koračao sam sporo. Razmišljao sam o tom čoveku. Da, Nikolaj Vladimirovič Koljada jeste jedna posebna vrsta ljudi, specifičan po ponašanju, možda ne uvek do kraja razumljiv na sceni, ali je ipak pravi i iskreni pozorišni čovek. Posle svega što sam imao prilike da vidim i da čujem on definitivno spada u red onih koje je boginja Talija od mnogo zvanih, odabrala.

Piše: Radovan Zubac