ORONULA LEPOTICA BANATSKE RAVNICE
Monumentalna građevina na granici
Kojim god putem da putnik dolazi u Jašu Tomić jednako će prvo u daljini ugledati crkvu koja se poput usamljenog đerma uzdiže iznad banatske ravnice. Taj objekat je znak da ste na dobrom putu, ako vam je ovo mesto krajnja destinacija. Za one koji u ovo mesto prvi put dolaze, svakako da ono što se iz daleka tako jasno vidi budi interesovanje sa izrazitom upitanošću; Šta je to? To je katolička crkva „ Uznesenja blažene djevice Marije“! Ono što je u dolasku bila upitanost, kad se stigne u Jašu Tomić prerasta u radoznalost s izrazitom namerom da se ta crkva izbliza vidi. Osećanja koja čoveka prožmu kad stane ispred te crkve su dvojaka. Divljenje i tuga. Divljenje, jer ispred sebe vidi lepoticu vrednu svakog divljenja koju su satkale ruke vrednih neimara; tugu, jer vidi nemar i nebrigu, koji uprkos svemu nisu mogli do kraja da ubiju njenu lepotu. Lepota te katoličke crkve nije ubijena, ali je prevučena patinom zaborava i trošnosti. U kovitlacu, ta dva osećanja, njen posetilac nikako ne može ostati ravnodušan pa sebi s pravom postavlja pitanje; Otkuda takva lepotica u sred banatske ravnice u mestu koje se ni počemu ne razlikuje od drugih banatskih mesta, i zašto joj se data lepota ruži? Tako jednostavno pitanje, a tako težak odgovor. Ova crkva danas pripada zrenjaninskoj biskupiji, srednjem dekanatu, bokinskoj župi. No, valja poći redom.
Sama izgradnja crkve „Uznesenja blažene djevice Marije“ bila je simbol ekonomske moći ovog mesta. U vremenu kada je crkva zidana Jaša Tomić, alias Modoš, je bilo, za one prilike izrazito bogato mesto sa velikim brojem stanovnika od kojih su značajno mesto zauzimali vernici katoličke veroispovesti. Upravo oni su bili ti koji su, očigledno, bili spremni da svoju pripadnost crkvi ovekoveče jednim ovakvim objektom. Ali, isto tako bili su spremni da kroz ovakav objekat budućim pokolenjima koja će odrastati u ovom mestu, bez obzira odakle korene vukli, ostave istorijski trag, kao istinsko svedočanstvo, moći mesta i meštana. Crkva je podignuta po uzoru na crkvu bliznakinju koja se nalazi u Rumuniji, u mestu Deti koje je udaljeno nekih pedesetak kilometara od Temišvara.
Izgradnja crkve je započeta 1911. godine, ali je zbog I svetskog rata prekinuta da bi bila nastavljena nakon završetka rata. Zvanično, crkva „Uznesenja blažene djevice Marije“ u Jaši Tomić sledeće godine proslavlja svoj stoti rođendan. Šta je to što ovu crkvu čini tako posebnom i tako lepom? To su svakako jasna konstruktivna rešenja, monumentalnost, precizno izvođenje, raskošna dekoracija, vredni vitraži čiji kolorit neodoljivo podseća na slikarstvo gotičkog perioda, skladne proporcije, odnos masa, puni zidovi i otvori, izuzetno uspeo utisak stremljenja naviše postignut mnogobrojnim šiljatim završecima kontrafora i tornjeva kao i stepenasto sužavanje njihovih gabarita. Kada se sve to zbroji onda je prozvod razmišljanja konstatacija da se radi o vrednom arhitektonskom, inženjerskom i umetničkom ostvarenju. Kompletna crkva, njen eksterijer i enterijer, odišu neogotikom. Takvih objekata na ovim našim prostorima je veoma malo. Skoro da se mogu na prstima jedne ruke izbrojati. Da proizvoljnostima nije bilo mesta prilikom izgradnje ovog hrama svedoči i podatak da je satni mehanizam, koji se nalazi na skoro samom vrhu zvonika, urađen u Budimpešti kao i gleđosani biber crep u dve boje (braon i zelena) kojim je kompletna crkva bila pokrivena. Prema svedočenju starijih ljudi, vernika u crkvi su bile i velike orgulje koje su takođe bile jedan od znakova prepoznavanja ove crkve. Jednom rečju katolička crkva u Jaši Tomić je mamila uzdahe svih onih koji su je posećivali na radost svih meštana bez obzira na veru. Čak i najstrožije arhitekte kad su se suočile sa ovim hramom ostajale su neme pred njegovom lepotom. Impresivan je osećaj imati u mestu jedno takvo zdanje. Sve ostalo bi trebalo da je nebitno.
Sjaj jašinske lepotice je trajao onoliko dugo koliko su to ljudi kao i crkva kojoj ona pripada dozvolili. II svetski rat kao i migracije ljudi, voljne i nevoljne, koji su živeli u ovom mestu sa novopridošlom ideologijom koju je „Novo doba“ sa sobom donelo uticalo je na to da katolička crkva u Jaši Tomić počinje da gubi onaj sjaj koji ju je toliko godina činio posebnom. Ono što nije pošlo za rukom ljudima učinila je vatrena stihija 1979. godine koja je crkvu u velikoj meri osakatila. U toj vatrenoj stihiji uništen je kompletno centralni krov kao i dobar deo unutrašnjosti crkve. Primereno vremenu u kojem je požar oskrnavio crkvu, umesto renoviranja i rekonstrukcije, prelep krov prošaran zeleno-braon biber crepom, zamenjen je rebrastim limom koji deluje kao kovčeg koji je spreman za pogreb. Od tada pa evo sve do današnjih dana katolička crkva u Jaši Tomić svakim danom, sve više i više propada. Lepotica se pretvorila u oronulu lepoticu. Ono što je najstrašnije je saznanje do kojeg čovek dođe posmatranjem višedecenijskog ne činjenja oko spasavanja ove crkve, je to da kao da više nikoga nije briga za ovaj hram. Crkva kojoj hram pripada kao da je digla ruke od njega. Ne znam koji kriterijum preovladava, ali svakako da broj vernika u mestu, on jeste mali za neke možda i zanemarljiv, ne može i ne sme biti preovladavajući kriterijum prilikom ocene interesa očuvanja ovog objekta iz ugla crkve kojoj objekat pripada. Katolička crkva u Jaši Tomić je kroz svoj vek postojanja postala mnogo više od verskog objekta, ona je postala kulturno-istorijski spomenik koji svedoči o nekim ljudima i događajima vezanim za ovo mesto. Ništenjem ove lepotice poništilo bi se i postojanje ljudi koji su nekada ovde živeli, koji su na kraju krajeva svojom voljom i ljubavlju ovu lepoticu i sazdali. Ti isti ljudi su pripadali toj istoj crkvi, koja se danas ponaša tako nezainteresovano za objekat koji je njoj poklonjen s ljubavlju i verom. Dovoljno je posetiti katoličko groblje u Jaši Tomić pa bi mnoge stvari bile jasnije, amnezija bi bila prevaziđena. S druge strane ni država ne može biti pošteđena kritike zbog propadanja katoličke crkve u Jaši Tomić upravo zato što se radi o jednom kulturno-istorijskom spomeniku. Istorija na ovim prostorima jeste bila burna, puna prevrata i neizvesnosti, ali se ona nije počela pisati pre tri, pet, deset, dvadeset ili pedeset godina nju su na ovim prostorima pisale mnoge generacije kroz vekove. 
Bogatstvo jednog naroda meri se bogatstvom njegove istorije. Bar smo u to imali prilike da se uverimo, prilikom suočavanja prošlosti i sadašnjosti, u ne tako daleko prohujalom vremenu. Ekonomska kriza na koju će se mnogi pozvati nije uvek trajala, ali nebriga i nezainteresovanost je hornična boljka koja je uvek tu bila prisutna bez obzira ima li, ili nema ekonomske krize. Kriza je slab argument za odbranu ne činjenja. Valjalo bi da i katolička crkva i država stave prst na čelo i da dobro razmisle o svojim postupcima. Jeste da su država i crkva kod nas odvojene, ali kad su u pitanju takvi objektiu, kao što je crkva „Uznesenja blažene djevice Marije“ u Jaša Tomiću, kao i mnogi drugi verski objekti širom ove naše zemlje, onda njihovo delovanje radi očuvanja takvih objekata mora biti zajedničko. Verski objekti su u velikoj meri prestali biti samo verski objekti, oni su postali mnogo više od toga. Oni su svedoci našeg postojanja. Na kraju, ako se tako odnosimo spram onoga što su nam naši prethodnici ostavili, šta možemo očekivati od onih kojima mi ostavljamo nešto u amanet. Isto takav odnos! To je harmonija potpunog brisanja koja nas može dovesti do toga da u jednom periodu možemo postanemo „tikva bez korena“.
Bilo kako bilo, jašinska lepotica i dalje odoleva zubu vremena i ljudskoj nebrizi. Njena lepota se i dalje vidi iako svakim danom sve manje i manje. Katolička crkva u Jaši Tomić je i dalje objekat koji se vidi iz bilo koje perspektive kada se putnik ovom mestu približava. Ona je i dalje, no sada već oronuli, znak prepoznavanja ovog mesta koji se izdiže iznad banatske ravnice. Pitanje, do kada?
Piše: Radovan Zubac