ONI DANI …

Dopisnica iz Varoši
Kada pomenem „oni dani“, mislim na godine odrastanja, na dečaštvo, kada nismo bili više deca, ali nismo bili ni odrasli. Toga se sećaju posleratne generacije, tog odrastanja, maštanja o nepoznatim svetovima, prve cigarete, prve zaljubljenosti, i još mnogo toga što nas je čekalo pred vratima odraslog sveta. Bilo je to vreme procvata naše Varoši, sresko i opštinsko mesto urbanistički uređeno, sa monumentalnim građevinama, dve crkve, železnicom i makadamskim putem povezana sa Zrenjaninom i dalje, dobro snabdevena robom široke potrošnje, sportski i kulturni centar sa bezbroj kafana, hotelom i motelom i nezaobilaznim tamburašima. Koliko su oni bili poznati i prepoznatljivi u svetu tamburaški muzike, dovoljan dokaz je sličica tamburaša na turističkoj mapi bivše SFRJ, koja je stajala pored imena naseljenog mesta JAŠA TOMIĆ, kao njegova osobenost na polju muzike … Već negde posle sedmog razreda smo se uveliko počeli menjati, počele su nas zaokupljati neke nove misli i neka druga interesovanja. To je ono vreme kada se više nemalo nego imalo, skroman, jednoličan život koga smo mi obogaćivali svojim nestašlucima, kao uvod u svet odraslih. Voleli smo bioskopske predstave koje su to vreme prikazivane dva puta sedmično, sredom i subotom, pa pošto najčešće nismo imali novaca za ulaznice, naši drugari Zeko i Turko su se za to pobrinuli. Naime, oni su u dvorištu Doma kulture pronalazili kupone koje je, uvek stroga domarka Desa tamo odlagala, pa su te kupone lepili sa talonima, koje su dobijali posle predstave od onih koji su imali ulaznice. Vrlo vešto su ih spajali lepkom i bušili iglicom, tako da su naizgled ličile na originale. Prilikom ulaska u bioskop stavljali smo ih ispod prave ulaznice, nas četvero-petero, poslednji bi ih davao Desi koja bi ih onako zajedno otcepila, a mi presrećni u punoj sali bioskopa, gledali filmove. Bilo je i drugih sistema „upada“ u salu, kroz prostoriju u kojoj se čuvao ugalj, neko bi ušao prvi, krišom bi otvorio malo prozorče, kroz koje smo se mi provlačili oprezno, da nas niko ne vidi. To zajedničko gledanje filmova je imalo svojih draži, od glasnih komentara pojedinih scena, do tihog šaputanja zaljubljenih parova. Sve je to bilo tako naivno i detinjasto, baš kao i svet u kome smo odrastali. Jednom prilikom, Tonka je na sredini žurnala, koji se prikazivao pre projekcije filma, ( jedan žurnal je imao prilog pod nazivom „Jedan dan u Varoši Jaša Tomić, koji je prikazivan po svim bioskopima), u sred tišine uzviknuo: „Govorit Moskva, za mikrofonom tovariš Belmondo. „Svi u sali su znali kome je upućena ova simpatična poruka, što bi izazvalo buru smeha i aplauza, kao i kiseli osmeh prozvanog. Ali se niko nije previše ljutio, sve je shvatano krajnje dobronamerno i drugarski. Fudbal i strast prema lopti je bila na samom vrhu našega interesovanja. Igralo se po sokacima širom Varoši, a na igralištu, ako bi bilo mesta, što je bila velika privilegija, jer je bilo puno fudbalera a i đaka iz Osnovne i Srednje škole, koji su čekali svoj red. Jednom prilikom, Milorad je dobio na poklon od strica, koji im je došao iz grada u goste, pravu fudbalsku loptu, i zbog toga bio presretan. Ej, igrati po prvi put fudbal sa pravom fudbalskom loptom, što još niko nije imao u celoj Varoši, bilo je i više od sna. Sa nestrpljenjem je očekivao da svane, da na igralištu isproba tu čarobnu loptu. Leto, raspust, Milorad se uspavao, a njegom mlađi brat Beli, dograbio je fudbalsku loptu, koristeći Miliradov dubok dečački san, tiho se iskrao iz kuće i sa drugarima iz ulice i razreda otrčao što pre put igrališta sa loptom u naručju, kao osobenom relikvijom .Radosti nikada kraja, besomučno se šutiralo i po granju i po obližnjem trnju, i tako izgrebana posle jednog voleja završila je na oštrom i velikom trnu divljeg rogača. Nastao je tajac, i baš u tom trenutku, preko mostića na Jeru trčao je zadihani Milorad u želji da se dokopa svoje lopte. Kada je prišao i video u kakvom je jadnom stanju, izduvana i izgrebana, šutnuo ju je u Jer i ljutito rekao: „Eto vam, pa sada vi igrajte“. Tu na mostu su se naplaćivale karte za gledanje utakmice, i opet finansijski problem, nema se para. Bosi sa sandalama u rukama, gazili smo ispod mosta pazeći da nas ne vidi Brko, koji je naplaćivao ulaznice, i kroz visoku travu se provlačili, ožareni koprivom, put stadiona. Na stadionu kao u grotlu. Prepune tribine, na levoj strani su sedeli uglavnom oni stariji varošani i gosti, a na desnoj omladina, deca i dva starija gospodina koji su sa mladima zajedno navijali, deda Gerga i čika Slavko, verni navijači. Čika Slavko je stalno vikao na svoga komšiju i prvotimca FK“Radnički“ Miroslava, kome su bile upućene kritike, na koje bi se Biber samo osmehivao, jer je znao koliko je čika Slavko voleo svoj klub i svoga komšiju. Bubo, Čilija, Đikan ondašnje nezvanične „vođe“ navijača su zabavljali publiku na stadionu svojim vrcavim upadicama i komentarima, uz prodorne zvuke klepetuša koje bi za tu priliku donosili od Dajića; atmosfera za nezaborav, fudbal i teatar na jednom mestu. Večernji korzo je bio posebna atrakcija za nas derane, prerasle za dečije igre, a opet nedorasle za društvo odraslih. U letnjim mesecima, kada bi dolazio u našu Varoš, posle završene fudbalske sezone, Coban naš sugrađanin, je uvek ispred hotela bio okružen buljukom mladića i radoznalih dečaka koji su prosto upijali svaku njegovu reč, a imao je o čemu i da priča ovaj vrsni fudbaler i saigrač čuvenog Šekija u „Botafogu“ u dalekoj Južnoj Americi, gde su svojom atraktivnom igrom plenili vatrene latinoamerikance. Posedovao je neverovatan šarm i harizmu, satima i satima je mogao da zaokuplja pažnju prisutnih, sa puno humora i smeha. Mi tada uživo nismo videli ni jednog igrača većeg od Cobana, naše legende, koji nas je godinama oduševljavao i svojom igrom i svojom pričom. Od Boška smo često na treninzima FK“Radnički“ slušali o velikim igračima sa kojima je igrao u „Dinamu“ iz Pančeva, „Spartaku“ iz Subotice, “ Proleteru“ iz Zrenjanina, o pripremama u reprezentacije ondašnje Jugoslavije, a vrhunac svake priče je bila Boškova beseda o Moši Marjanoviću, velikoj fudbalskoj zvezdi, njegovom treneru i učesniku prvog Mundijala u Montevideu … Na plažama „kod Minje“ i „Munđerovom budžaku“ smo provodili po ceo dan, ispunjen pecanjem, kupanjem ili raznim nestašlucima, od skrivanja garderobe, bicikala, pojedine užine i još puno toga što derani mogu da smisle. Pentrali smo se po visokom drveću tražeći mlade ptiće, vešto se koristili praćkom, a u igri „kauboja i Indijanaca“ lukom i strelom, što je nekada imalo i nslavni epilog. U kafani „kod Trajkovića“ smo zarađivali prvi novac, dižući kegle i vraćajući kugle na kuglani, od koga smo častili sebe i drugare ukusnim sladoledom kod čika Vlade ili majstora Idriza. Želeli smo puno toga, bili smo uskraćeni materijalno, ali smo duhovno bili bogati, rastući u zdravoj sredini, gde je škola, pored porodice imala značajan udeo u našem odrastanju i vaspitanju. Posle igre „žmurke“ u predvečerje smo još dugo ostajali na sokaku, obično ispred kafane ili stare pumpe, slušajući priče onih starijih, zamišljajući sebe odraslima, koje će jednoga dana prepoznavati na korzou ili kao fudbalere, ili kao glumce u lokalnom teatru, izazivajući pažnju devojaka. Mašta nam je bila glavno „oružje“ u nedostatku igračaka ili nekih dečačkih aktivnosti, tako smo oštrili i um i snagu pripremajući se da uđemo u svet odraslih. I onda lagano ko poljski razvigorac, kao zelena voda Tamiša koja je spokojno oticala, tamo negde iza visokog dimnjaka na ciglani, iza koga zalazi Sunce, zalazilo je i naše dečaštvo, snovi, vreme, jedan svet koji smo napuštali, kao tesne cipele, oslobađajući se toga perioda odrastanja zauvek. Sada sa sedim vlasima i zimoćom koja se zavukla u stare kosti, taj plamičak detinjstva, koji nas iz sna budi, kao da nas ponovo pokreće, pun znatiželje, ideja, pun neobuzdanosti, uliva nam snagu dokazujući da je tu u nama i da nas nikada zapravo i nije napustio, samo se prikrio, šćućurio i pratio nas kroz život i sada je ponovo tu, pokušava da osvetli one dane, čežnjive i ranjive, kada smo bili na raskršću dečaštva i mladosti, žureći da što pre odrastemo, a njega, to dečaštvo smo odbacili kao probušenu fudbalsku loptu, nekog davnog avgustovskog predvečerja. To nam se dečaštvo sada vraća u tamnim, dugim zimskim noćima, kao prijatelj i sabesednik, hraneći nas i braneći tom dečačkom energijom, ne ljuteći se što je u jednom trenutku ostavljeno, samo je strpljivo čekalo da mu se opet vratimo u zagrljaj tako topao i prepoznatljiv. Dragi moji varošani, generacije pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka, ponovo se okupljamo oko uspomena, oko sećanja sa razbuđenim dečaštvom u nama, otvorimo mu širom vrata, kao jedinom i neponovljivom jer je ono, to naše … ono naše … što nekad bejaše …