FARAONI

0 5.361

Dopisnica iz Varoši
Behu nekada Faraoni i njihovo ogromno carstvo i piramide, ali behu i kod nas, u nazivu jednog naselja na jugoistoku naše Varoši, tamo gde rečica Jer pravi veliki meandar, Faraonsko naselje. Udžerice poređane u dva reda, prozori zašuškani kartonom, vrata pohabana kroz koja je zviždala neumoljiva košava a severac ih zimi zasipao snegom, živeli su tihi, mirni, neobični ljudi sa svojim navikama, tradicijom i običajima, puni ljubavi i vedrine, nekog urođenog optimizma. Prolazili su kroz različite faze svog nimalo lakog, mukotrpnog života, boreći se hrabro i srčano kroz život a za bolji život. Nekada davno u ona skitačka vremena kada su razni narodi lutali ovim močvarnim stepama, bežeći od nevolja, ili potrage za boljim životom, naseljavali su se i naši susedi Romi, ili kako su ih kroz vekove nazivali Cigani. Ne, nimalo pežorativno, nego prosto neko, nekada davno, tako ih nazvao, kao ogranak jedne populacije, čiji bratstvenici žive širom naše Vaseljene. Možda, još samo u starim legendama i pričama se može nejasno naslutiti kada su došli u naše krajeve i založili prvu vatru, kao simbol života i opstajanja na ognjištu za koje se neko opredelio i rekao da je tu. Istrpeli su stoički sve muke, poniženja, glad, ratove i ostale nedaće, ali sačuvali su svoj duh i nagon za preživljavanjem. Rat je svima doneo nemir i nespokojstvo, pa i njima; još dodatno na sve to, major Kriger, zapovednik nemačkog Rajha u našoj Varoši, indoktriniran nacističkom, rasnom politikom, pomahnitalih esesovskih „čistunaca“, svojom naredbom je zabranio Ciganima da dolaze u Varoš i idu trotoarom. I to su stoički izdržali, ali i vešto prkoseći ovoj suludoj naredbi, jer u karakteru svakog slobodoljubivog čoveka je bila sloboda i želja za njom. Preživele su se i te nesretne godine i ušlo u period mirnijeg života, ali siromaštvo i nemaština, kao verni pratilac, kao usud su ih večito pratili. Kao što rekoh, u meandru rečice Jer, koja sa severa, a iz Rumunije ulazi u našu Varoš, formiralo se i ovo naselje, nazvano „Faraonsko“, iz inata verovatno, kao simbol prkosa i ruganja životu. Pošto su uglavnom bili bezemljaši, bavili su se sitnom trgovinom, svirkom, žene su spremale po imućnijim kućama, bili džambasi ili ribarili po Jeru, koji je tada bio prepun raznolikih riba poput šarana, deverika, štuka, cverglana … Za letnjih večeri bi palili velike vatre, čiji bi se sjaj video i iz centra Varoši, igrali bi i pevali, sretni i zadovoljni, blagodareći Bogu na još jednom danu. Nisu mnogo marili, a nisu ni mogli da naprave bolje, kvalitetnije kućice, ali su ih koliko, toliko održavali čistim i urednim. Prolazeći kroz čergu, kako su varošani još drugačije nazivali ovo naselje, namernik bi u nozdrvama osetio prijatan miris hrane koju su vredne domaćice brižljivo pripremale od onoga što su imale. Dece puno, graja i smeh unaokolo, bilo je i svađa i pijanih muževa preke naravi, ljubomore i ljubavi što je ovu malu zajednicu, prilično zatvorenu, činilo pomalo mističnom i zagonetnom. Svemogući ih je obdario lepim glasovima i tananim osećajima za note, tako da je među njima bilo vrlih svirača i pevača, rado prizivanih na feštama i slavama, kada su svi želeli da to začine pravom pesmom, na radost svoju i gostiju, koji su puno slušali o našim varoškim sviračima, kojima je odao priznanje čuveni tamburaš Janika Balaž. Tamburice, violine, kontrabas, kao da su rođeni sa njima i da su upravo, još u majčinskoj utrobi savladali prve, neviđene note, što ih je već rođenjem činilo muzičarima. Puno, puno sjajnih muzikanata je prošlo našom Varošicom, i ostavilo, što se tiče muzičkog života, neizbrisiv trag. Pomenuću samo neke, a da se nepomenuti ne naljute, mali Paja, Ivan, Toni, veliki Paja, Turde, Franci, Senko izuzetni vokal, Parvanj … i još mnogi, mnogi ostali su upamćeni kod naših starijih sugrađana i srca njihova osvojili zauvek. Ko se još, od ovih starijih varošana ne seća nezaboravnih noći u hotelu, kada je cela sala pevala sa njima, kada se ljubav izlivala kao Tamiš u proleće puneći kubike, kada se ta tanana nit provlačila kroz sve posetioce, a oni dostojanstveno prinosili, kao na ovalu, svoju dušu, deleći je nesebično sa svima. Maj mesec, stare lipe iscvetale i opijaju dušu, motel krcat mladošću i energijom što u sebi nose, Pajica i njegova mala raspevana družina nastoje da svima udovolje i ispune želje … i opet u duši te čarobne note, kada sve nestaje na pučini sna a ostaje samo ovaj muzički brod, koji plovi daleko od svega ružnog, donoseći rajsko blaženstvo. Ne zna se kada je bilo lepše, ne može se i pored svih činilaca porediti kada je bilo zanosnije ili bajkovitije, da li za vreme cvetanja lipa na prepunoj terasi, ili zimi, kada sneg zabeli i zagrne vrata motela; unutar sale pucketa vatra u peći, kao blagodat i opet Paja i družina u svom elementu pevaju … a napolju „bledi mesec zagrlio, zvezdu Danicu“. Rašo tatralno i u svom stilu recituje jednoj Mariji, praćen tihim zvucima violine koja u Parvanjovim rukama kao da jeca … i sve se sjedinjuje u ovoj baršunastoj noći, svi postaju kao jedno, svaki se trudi da u ovoj noći pokloni svoju dušu i pesmi i veselom društvu, jer upravo Turde svojim promuklim altom otkriva „Imam, jednu želju …“ ili je možda nešto video „U baštici starog kapelana“, što mu je navrnulo suze na sanjive oči, tamo negde pred zoru, kada je najlepše, a srce ne zna šta se sve zbilo one hladne, januarske noći, uoči Bogojavljenja, kada se i nebo otvara, a želje putuju sa ljubavlju i strahom za poslatom mišlju… Eto, tako su ti velemajstori štimunga i vrhunske, boemske muzike iz Faraonskog naselja činili da život bar na trenutak zaplovi toliko potrebnim mirom, kada su se osećanja raspinjala u svojoj beskonačnosti mirišući na sveopštu ljubav. Protiče Tamiš i svojim valovima zapljuskuje sećanja … jer, ta nekada prečista rečica jeca nad svojim mutnim vodama, zaprljana nemarom i bezočnošću pojedinaca, još samo imenom podsećaju na prošlost, stare čerge, Faraonskog naselja već odavno nema, utihla je čarobna, volšebna pesma, pogašene su logorske vatre, oko kojih se u zanosu igralo i pevalo, ljubilo i patilo, tišina prepokriva okoliš, žalosne vrbe suze nad obalama Jera, želeći da isperu njegove zaprljane vode, trska se tužno povija na letnjem povetarcu i kao da odnekud iz dubine donosi davno neslušane melodije, dok pred očima plove dragi likovi, kao na filmskom platnu, a na usnama im lebdi pesma i podseća, kao da opominje … nikada neće proći, a ni vi nemojte zaboraviti … ono naše … što nekad bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana