KRAJIŠNIK 1945-1985

0 1.866

U ČAST 40-GODIŠNJICE NAJNOVIJEG NASELJAVANJA MESTA KRAJIŠNIK, A U POVODU UČESTVOVANJA U EMISIJI ZNANJE – IMANJE

ORGANIZATOR
MESNA ZAJEDNICA
DRUŠTVENO-POLITIČKE ORGANIZACIJE
ORGANIZACIJE UDRUŽENOG RADA

ORGANIZACIONI ODBOR
Boltić Mile, predsednik
Puvalić Rade, zam. predsednika
Romić Slavko, sekretar

ČLANOVI
Vojnović Miroslav
Perišić Gojko
Prošić Slavko
Repac Slobodan
Tanjga Bojan
Bosnić Milomir
Kovačević Nikola
Vekić Rade
Banjac Mile
Malbašić Drago
Jerković Zoran
Nikolić Živorad
Grbić Stevo
Todić Anđelko
Škrbić Ljubomir
Živanov Milutin
Grubor Rajko
Jurić Milan
Ugarčina Đoko
Mandić Darinka
Grubor Boro
Karanović Duško
Grahovac Pero
Dotlić Đuro

Kako su Krajišnici ušli u istoriju, ili bolje rečeno kako su je stvorili zajedno sa svim progresivnim snagama na čelu sa KPJ i drugom Titom, dobro je poznato i opisano u mnogim knjigama.
Kako su se mnogi od njih snalazili i snašli na novim ognjištima, takođe je dobro poznato, a deo toga opisano je i na sledećim stranicama.
Naučili smo, to nam je amanet i za danas i za sutra, da SVOJU istoriju pišemo SVOJOM rukom, no da se, ipak podsetimo šta se dešavalo na prostoru koje danas obuhvata mesto KRAJIŠNIK.
Stephansfeld, Szent Istvan, Istvan-haza, Istvanfolde, a od 1922. god. Šupljaja — sve su to imena koja je nosio današnji Krajišnik.
Naselje je inače osnovao zagrebački kaptol 1796. godine na polju »Šuplje« u jašatomićkom (modoškom) srezu naseljavanjem Nemaca iz Nove Peči, Grapca i drugih torontalskih opština. 106 sesijaša i 75 nadničara činili su početak. Za njih je 1797. godine osnovana parohija i podignuta crkva posvećena Sv. Stefanu: otud ime »Stefansfeld«.
Već 1805. godine je dobilo privilegiju za održavanje godišnjih vašara i nedeljnih pijaca.
Površina katastralne opštine bila je 4099 lanaca a aladialni posedi 4712 lanaca. Stanovnici su bili vredni, zemlja plodna i tako je postignuto svesno blagostanje. 1834. god. npr. popisano je 1934 stanovnika od kojih je bilo rimokatolika 1913, pravoslavnih 5 i Jevreja 16.
1856. god. trebao je ugovor sa vlastelom da se obnovi, ali kako nije postignut sporazum, zagrebački kaptol oduzeo je zemlju meštanima, i dao velikozakupnicima. Zbog toga se oko 100 porodica odselilo u vojnu granicu no ubrzo su se vratili. 1898. zagrebački kaptol dao je opet zemlju meštanima u zakup, 1909. i 1910. ustupi na sasvim zemlju na 50 godišnju amortizaciju ali već 1920. oni su mu zemlju isplatili. Naselje je opet osnaženo, blagostanje se vratilo.
Interesantnosti radi navedimo sledeće: 1873. god. dobila je Šupljaja poštu, a 1892. god. bušen je prvi arterski bunar; 1897. god. postala je »Istvanfolder Spar und Kreditverein« dioničarsko društvo; 1913. god. osnovana je apoteka.
Brojno kretanje stanovništva bilo je: 1869. god. 2329; 1880. god. 2356; 1890. god. 2525; 1900. god. 2344; 1910. god. 2445.
1921. godine popisano je 2876 stanovnika, od kojih je bilo Srba 3, Rumuna 28, Nemaca 2763, Mađara 64, ostalih 18.

Ima jedno selo, dragi druže, na severu
Banata, blizu rumunske granice. U njemu
žive dobri i vredni Ijudi:
stanuju u Ulici Slavka Rodića, Marije
Bursać, Mladena Stojanovića:
rade u zadruzi »Grmeč«:
pazare u trgovini »UNA«
idu u školu »Slavko Rodić«:
posećuju bioskop »Kozara«:
zabavljaju se u Kulturno-umetničkom
društvu »Jandrija Tomić-Ćić«,
navijaju za svoj fudbalski klub »Krajina«;
Iz ovih naziva možda ćeš naslutiti njihove
želje i htenja, ko su i otkud su, njihovu
nostalgiju, koliko su ostali vezani za stari kraj:
Za kućice s vajatima,
za torove, pojate i lišnjake,
za brda i kamenjare,
jer u nepreglednoj i monotonoj ravnici u koju
dođoše,u ušorenoj Šupljaji koju naslediše,
sve beše neobično i široko.
Danas, druškane moj, s ponosom mogu da kažu:
od časa doseljenja ne deli ih samo dugi period
vremena, nego i veliki korak napred u novi život
i lepše življenje. Malo ostade od nekadašnje Šupljaje.
Krajišnik je danas novo naselje ne samo po svom
imenu već po nečem drugom mnogo vrednijem
i sadržajnijem: on je delo vrednih gorštaka u plodnoj
ravnici. Iza njih je rad i radne pobede. Zato s pravom
mogu da uskliknu reči zlatoustog pesnika:
»Crvene se plodovi revolucije oko naših glava«
Ovi Vas Ijudi zovu u goste da im uveličate slavlje


Neposredno po završetku narodnooslobodilačkog rata osnovni zadatak je bio obnova i izgradnja ratom opustošene zemlje. Prilazi se sređivanju unutrašnjih prilika — obnova i onako slabo razvijene industrije i organizovanju poljoprivredne proizvodnje.
Odmah posle rata izvršena je konfiskacija imovine ratnih zločinaca i svih onih kojii su se stavili u službu okupatora i domaćih izdajnika. Tako su u Vojvodini konfiskovane velike površine zemlje koju je trebalo prihvatiti i na najbolji način iskoristiti za ishranu stanovništva i naših oružanih snaga u tim teškim danima. U tom cilju donesen je zakon o agramoj reformi i kolonizaciji — dodeljuje se zemlja seljacima koji su zajedno sa radničkom klasom izneli glavni teret revolucije na svojim plećima.
Tako je septembra 1945. godine naseljeno do tada čisto Nemačko selo Šupljaja borcima i boračkim porodicama iz Bosanske Krajine. Naseljeno je 650 porodica iz opština Titov Drvar, Bihać, Bosanska Krupa, Cazin i Kladuša. Među doseljenim porodicama je 120 ratnih udovica, 93 nosioca »Partizanske spomenice 1941« godine, 180 ratnih vojnih invalida. Došli su ljudi koji su krasili našu revoluciju svojom odlučnošću i moralnom čistotom. Među njima je bilo 380 članova KPJ i 420 članova SKOJ-a.
Teško je bilo napustiti svoj zavičaj iako je bilo ogromno zgarište ali i kolonizaaija je shvaćena kao nov zadatak revolucije — svi su bili svesnl novih obaveza i odgovornosti koje ih čekaju u novom zavičaju. Naročito velika odgovomost ležala je tada na rukovodećim Ijudima i članovima Partije u organizovanju novog života. Počelo se od privremenog smeštaja i zajedničke kuhinje. Vršene su pripreme za organizovanje vlasti, konstituisanje društveno-političkih organizacija i njihovih rukovodstava. Trebalo je izvršiti podelu kuća, nameštaja, inventara, sredstava za rad, stoke, zemlje, a to nisu bili ni malo jednostavni zadaci. Istovremeno se trebalo brinuti o kolektivnom sabiranju letine koja je već bila prispela na ogromnom polju oko sela. Organizovan je rad i Osnovne škole i raznih tečajeva, zdravstvena i vatrogasna služba, pokrenut je kultumo-zabavni život. Moralo se misliti i o snabdevanju stanovništva robom iširoke potrošnje, pa je odmah u jesen 1945. godine formirana ZemIjoradnička zadruga. Izvršene su pripreme za osnivanje Seljačkih radnih zadruga.


Ovo su samo neki od važnih zadataka koji su stajali pred novim stanovnicima — žiteIjima ovog mesta. Razvijena je do tada neviđena aktivnost na organizovanju celokupnog života u mestu koje je ustvari počinjalo da živi iz početka. Svi zadaci izvršavani su sa istim oduševljenjem kao i u doba revolucije. Članovi partije, omladina, narodni front i AFŽ, bili su primer u ovom delu Banata u aktivnosti u svim poljima rada i života. (Tekst iz knjige »Krajišnik 1945—1978«).
U ovim poratnim godinama, pored međusobnog upoznavanja »Krajišnika« koji se sa porodicama i svim svojim običajima i navikama naseliše u Šupljaju — sadašnji Krajišnik, trebalo je upoznati i novu sredinu, nove ljude, nove običaje i obezbediti punu organizovanost. Sve to nije bilo ni malo lako, jer su Krajišnici stigli iz prostorno široke teritorije tj. iz oko 103 sela i bivših srezova Bihać, Bosanska Krupa, Velika Kladuša, Cazin i Titov Drvar. Ovi se ljudi međusobno nisu poznavali, niti su se međusobno viđali, njih je, ipak, vezivala najjača nit iskovana u četvorogodišnjoj NOB-i. Ciljevi revolucije bili su isti, jači od svih adeta i običaja.
To poslednje tromesečje, poslednje četvorogodišnje ratne 1945. godine za ratnike gorštake i članove njihovih porodica, novi dodatni napori, koji su duboko ostali urezani u svakom sudioniku. Ostala su zgarišta u starom zavičaju, napuštena ognjišta pored kojih se stolećima rađalo i umiralo. Ostala su u tim brdima na stotine grobova koja su u toku rata više nego ikad obnavljana novim humkama izginulih i u ratu nastradalih najmilijih članova porodica, ratnih drugova i prijatelja. Vlakom bez voznog reda čije je putovanje trajalo od 12 do 15 dana stižemo u selo Šupljaja na jugoslovensko-rumunskoj granici, tada srez Jaša Tomić.
Kroz dobro organizovan i osmišljen rad u društveno-političkim organizacijama, kroz stvaralački rad u radnim brigadama, raznovrsnu kulturno-zabavnu i sportsku aktivnost brzo se stekoše trajna poznanstva i život ovih Ijudi, i poče teći tako kao da se preselilo jedno, iz rata izraslo, selo, ili bolje rečeno jedna organizovana partizanska jedinica.
Danas, kad ulazimo u četrdesetogodišnjicu našeg zajedničkog življenja sa ponosom možemo, da se i ovim povodom, podsetimo, bar delimično, na ostvarene rezultate našeg razvoja.


RAZVOJ PRIVREDE
Naseljavanje Krajišnika (ondašnja Šupljaja) najvećim delom završeno je septembra 1945. godine. Kao osnovna organizovana snaga zatečena je Uprava narodnih dobara. Već su bili pristigll poslovi za berbu suncokreta, kukuruza i šećeme repe, zatim je trebalo pripremiti i obaviti jesenju setrvu žitarica. Krajišnici su se odmah latili posla. Zbog stalnog pristizanja kolonističkih domaćinstava, kao jedina moguća forma organizovanja za jesenje radove usvojen je sistem formiranja radnih četa po opštinama iz starog kraja i, na zadovoljstvo svih, na vreme su obavljeni svi radni zadaci koji postaše osnova našeg daljeg razvoja privrede, u prvom redu poljoprivrede. Tokom jeseni i zime, prema odredbama Zakona o agrarnoj reformi, organi vlasti i Uprava narodnih dobara koja je do tada, uglavnom, rukovala celokupnom imovinom izvršena je podela imovine — zemlje, poljoprivrednog oruđa i alata, radne i priplodne stoke. Ovo je dalo mogućnost da se poljoprivredna proizvodnja može otpočeti u domaćinstvima. Deo imovine i poljoprivrednih mašina ostao je još u korišćenju uprave narodnih dobara. Takođe su u tom periodu zanatske radionice, koje su formirane, bile u sastavu Narodnih dobara.

Formiranje zemljoradničkih zadruga
Odmah po naseljavanju postavilo se pitanje snabdevanja domaćinstava robom široke ipotrošnje, jer i ove poslove u prvim danima je obavljala Uprava narodnih dobara, na taj način što su osnovni artikli deljeni iz magacina prema broju članova domaćinstava. Koristeći određena iskustva kreditnih zadruga koje su postojale u nekim mestima starog kraja u bivšoj Jugoslaviji, kao i iskustva stečena u toku rata, odlučeno je da se formira zemljoradnička zadruga. Tako je već 20. oktobra 1945. godine formirana zemljoradnička zadruga »Pobeda«. Osnovna delatnost ove zadruge bila je trgovina, ali je ona svoju delatnost postepeno proširivala na organizaciju uslužnih delatnosti. U njen sastav su ušle zanatske radionice, mlin za meljavu žitarica, ugostiteljske radnje, električna centrala i dr.
Ovakva formacija delatnosti ostaje sve do 1956. godine, kada se izdvajaju zanatstvo i ugostiteljstvo, a zadruga počinje saradnju sa zadrugarima u poljopirivrednoj proizvodnji.

Osnivanje Seljačkih radnih zadruga
Odmah po oslobađanju zemlje, naša Partija je odredila pravce razvoja poljoprivredne proizvodnje, jer smo iz rata izišli kao nerazvijena agrarna zemlja, sa neorganizovanom i niskom proizvodnjom. U tom pravcu pokrenuta je aktivnost za formiranje Seljačkih radnih zadruga. Nakon dobro organizovane rasprave u partijskim i drugim društveno-političkim organizacijama dana, 6. aprila 1946. godine doneta je odluka o formiranju Seljačkih radnih zadruga u Krajišniku. Formirano je četiri SRZ. Ove zadruge su tada formirane na teritorijalnom principu po ulicama i to: I i II ulica osnovale su SRZ »Rajko Bosnić«, III ulica SRZ »Mladen Stojanović«, IV ulica SRZ »Marija Bursać« i V ulica SRZ »Crvena zvezda«. Osnivači ovih zadruga bilo je 315 domaćinstava ili 45% domaćinstava mesta. Aktivnost članova KPJ i ostalih orgainizovanih snaga na omasovljavanju formiranih Seljačkih radnih zadruga davala je pozitivne rezultate, tako da je krajem 1949. godine u Seljačkim radnim zadrugama bilo obuhvaćeno preko 95% svih domaćinstava. Svega 37 domaćinstava, ni u tom periodu, a ni kasnije nisu stupila u pomenute zadruge.

Integracioni procesi
Ubrzo, nakon formiranja Seljačkih radnih zadruga, ukazala se potreba za okrupljavanjem proizvodnje, za širim povezivanjem i udruživanjem. Tako su krajem 1947. godine spojene seljačke radne zadruge »Marija Bursać« i »Crvena zvezda«, a 1948. godine i zadruge »Rajko Bosnić« i »Mladen Stojanović«. Ovakvo kretanje nastavljeno je i kasnije, da početkom 1950. godine dolazi do formiranja jedinstvene seljačke radne zadruge »Maršal Tito«.
Kada je 1953. godine izašla uredba o reorganizaciji SRZ iz zadruge je istupilo oko 55% domaćinstava – zadrugara, tada zadruga menja svoje ime i postaje zemljoradničko-proizvođačka zadruga »Grmeč«. Imajući u vidu težnju ka daljem unapređenju proizvodnje i društveno-ekonomskih odnosa na selu, u sastav »Grmeča« ulazi i zemljoradnička nabavno-prodajna zadruga »Pobeda«. Tako se od 31. decembra 1961. godine stvara zamljoradnička zadruga »Grmeč« i u ovakvom obliku ostaje do 1. jula 1976. godine, kad je kao OOUR integrisana u PIP »Srednji Banat« Sečanj, a u potom i u IPK »Servo Mihalj« Zrenjanin.
Lična integraciona kretanja doživeo je i individualni sektor poljoprivrede koji danas, kao osnovna organizacija kooperanata »Una« deluje u istim integracionim sistemima.
Ovakva kretanja nisu mimoišla ni trgovinsku delatnost. Trgovina se 1958. godine izdvojlla iz Zemljoradiričke zadruge u Radnu organizaciju »Una«, da bi se 1963. godine integrisala sa trgovinom u Jaša Tomić i tako delovala do 1967. god., kada se ponovo pripojila zadruzi. Od 1976. godine do danas, ona posluje u sastavu jedinstvene OOUR »Tamiš« Sečanj koji je u sastavu TRO »Prehrana«, odnosno STOUR »Banat« Zrenjanin.

Proizvodni kapaciteti i njihov razvoj
Prva izgradnja objekata počinje 1947. godine i 1948. godine, kada su izgrađene staje za konje i ovčarnik, a 1949. i 1950. godine još četiri staje za krave i živinarnik. Do prve nabavke traktora i vršalica došlo je do 1950. godine, kada su rasformirane Sreske poljopri vredno-mašinske stanice i iz njihove imovine dobija 17 traktora, 8 vršalica i potreban broj priključnih mašina. Iste godine dobijena su i dva kamiona. Već 1952. godine zadruga iz sopstvenih sredstava kupuje 4 traktora sa dvobraznim plugovima, a naredne gradi mašinsku radionicu.
Ovi prvi, skromni, ali odlučni koraci nastavljeni su do današnjeg dana gradnjom novih objekata, radionica, hangara, nabavkom novih, jačih, savremenijih mašina i oruđa i otkupom poljoprivrednog zemljišta, stalnim povećanjem poljoprivredne proizvodnje i pripremom nove, mlade i stručnije radne snage.
U okviru poljoprivredne delatnosti osvajaju se i druge oblasti, razvija se pogon »Elektronike« koji bi u narednom periodu trebalo da zaokruži svoj proizvodni program.
Prvi industrijski pogon Krajišnik dobija 1972. godine kao pogon fabrike traka »Soča« iz Zrenjanina. Preživljavajući teške dane pogon se održao i danas, uspevši da se proširi brojčano novim mašinama i novim proizvodima koji će mu omogućiti da učvrsti svoje mesto u tekstilnoj industriji.
Najznačajniji proizvodni program ostvaren je izgradnjom fabrike slada »25 maj«. U fabriku je uloženo preko 14.000.000.000 dinara i puštena je u rad maja 1977. godine. Kapacitetom od 10.000 tona godišnje, sa svojih 80 zaposlenih radnika Sladara ostvaruje vrlo solidne rezultate.
Plodna banatska ravnica i vredne krajiške ruke složile su se i ispojile u jedno. 40 godina njihovog zajedničkog življenja, vidljivi su na svakom koraku. Skromni, početni koraci danas žive u sećanjima njihovih sudionika i u ovakvim knjigama. Ali, ne samo tu. Žive i u onome što je danas stvarnost — stvarnost koja je nekad bila samo mašta. Stvarnost koja obavezuje na nova pregnuća, na nove uspehe, nove pogone, nova radna mesta.
U maju 1948. godine izvršeno je prvo sređivanje kolonističkih poseda od strane Komisije za kolonizaciju. U sređenoj evidenciji, koja se i danas čuva u Mesnoj kancelariji u Krajišniku utvrđeno je 615 kolonističkih domaćinstava kojima je dodeljena nekretnina, kuće i zemlja (mada se zna da je 1945. godine u mesto došlo oko 650 domaćinstava). Prema ovoj evidenciji kolonistički status u Krajišniku dobilo je 3647 građana.
Poznato je da su ove, poratne godine bile godine i izgradnje, ratom porušene i opustošene, domovine. Ovo stanovništvo, doseljeno iz ustaničke Bosanske Krajine koje je u toku četvorogodišnje narodnooslobodilačke borbe i revolucije stalno bilo u prvim borbenim redovima, spremno se prihvatilo zadataka revolucije koja je još trajala. Istina, za gorštake koji su stasali u ratu, ili koji su se u predratnoj Jugoslaviji bavili primitivnom zemljoradnjom ili pečalbarenjem, u novim uslovima, u žitorodnom Banatu, bilo je dosta, pored objektivnih, i subjektivnih poteškoća. Trebalo je organizovati plansku proizvodnju kojom je, pored nasušnog hleba, trebalo obezbediti i dovoljno industrijskih sirovina, kako bi se dao što veći doprinos bržoj obnovi i izgradnji zemlje. Već 1945. godine, kada je trebalo sakupiti jesenje poljoprivredne proizvode, pokazalo se da su Krajišnici spremni na kolektivni rad i da, udružujući se u radne brigade, mogu lako da savladaju radne zadatke. Tako je u rekordnom roku izvršena berba kukuruza, suncokreta, šećerne repe, i drugih kultura. A na poziv Partije, već u novembru iste godine, brigada od nekoliko stotina brigadista kreće u Bačku u berbu kukuruza.
Iskustvo stečeno u naradnooslobodilačkoj borbi u Gornjoj Sanici i Podgrmeču, kada je žito otimano ispred rovova neprijatelja, i ovde je brzo primenjeno. Inspirisani ovim iskustvom, u brigadama seljačkih radnih za druga razvija se takmičarski duh, kako kod omladine, tako i kod svih građana u mestu. To su godine kada se, uglavnom, kolektivno privređuje. Kolektivna je obrada zemlje, a planska je raspodela proizvoda. Stanovništvo se obezbeđuje, putem utvrđene tablice, osnovnim sredstvima i životnim namirnicama, a sav višak se predaje državi za podmirenje širih društvenih potreba. U našem mestu, koje je u tom periodu krasila brojnost omladine predvođene dobro organizovanom skojevskom organizacijom, razvija se duh radnog elana, ne samo na obradi zemlje u našem ataru, nego se uvek priskače u pomoć susednim imanjima, gde se osećala velika potreba za ljudskom snagom. Pored toga, omladina, AFŽ i Narodni front u tom periodu, daju ogroman broj brigadista brigadama koje odlaze na savezne, republičke i sreske radne akcije.


U ovom periodu lični i društveni standard je bio nizak ili, bolje rečeno, skroman. I pored toga, zadovoljstvo i raspoloženje je krasilo ovo stanovništvo.
Ceo radni dan, pri najtežim poljoprivrednim radovima, provodio se uz skromnu užinu koja se nosila u polje, a sastojala se od čaše pekmeza, kajmaka ili mleka sa parčetom hleba. Međutim, pesma i drugarstvo sve su nadoknađivali. Rano ujutru i kasno uveče, pri odlasku i povratku sa posla, razlegle bi se borbene pesme širokom banatskom ravnicom.
Iz ovog kratkog uvoda može se izvući zaključak koliko se u tim godinama moglo misliti na povećanje standarda. Nije bilo vremena da se misli na sebe, jer se znalo da ima i gorih situacija i većih društvenih potreba, gde je neophodna opšta angažovanost svih naprednih snaga zemlje. Još uvek je zemlja bila u opasnosti, još uvek je bilo potrebno da se bdi nad tekovinama revolucije za koje su pali najbolji sinovi našeg naroda. I pored toga, u Krajišniku se u tim najtežim godinama pokreću društvene akcije za napredak mesta. Prvi rezultat toga — selo postaje jedinstvenije, pa se već stiču uslovi za zajedničko ulaganje u objekte društvenog standarda. Krajišnici i tada, među prvima, usvajaju program izgradnje Zadružnog doma. On je prvenac među, kasnije, izgrađenim objektima društvenog standarda.
Činjenica je da je najveći nosilac celokupnog društvenog razvoja zemljoradnička za druga »Grmeč« nakon objedinjavanja svih privrednih grana u okviru njenog poslovanja, a to je upravo period od 1964. godine. Dok su god postojale razdvojene Zamljoradnička zadruga i Poljoprivredna proizvođačka zadruga, a u tom periodu bila je razdvojena i trgovina i ugostiteljstvo, nije se uvek mogla na nivou mesta postići prava saglasnost po određenim pitanjima. Međutim, nakon objedinjavanja privrede u radnu organizaciju »Grmeč«, a kasnije i formiranjem Mesne zajednice u Krajišniku, nastaje pogodan momenat da se slobodnije ulazi u rešavanje gorućih pitanja standarda.
Mesna zajednica Krajišnik formirana je 22. septembra 1964. godine, a njena puna aktivnost počinje u proleće 1965. godine. U periodu od završetka Zadružnog doma, od 1949. godine, pa sve do 1964. godine, može se reći da u Krajišniku, sem objekata na zadružnim ekonomijama, nije izgrađen ni jedan društveni objekat. Čak bi se moglo reći da u tom periodu, sem najnužnijih, nije izvršena nijedna opravka stambenih porodičnih kuća. U ovom periodu mnogi su tražili način da odu iz sela. Početkom 1964. godine društveno-političke organizacije pokreću inicijativu za izgradnju nove škole, pošto je školskog prostora bilo vrlo malo. Izgradnja počinje iste godine. Zemljoradnička zadruga »Grmeč« za izgradnju škole daje besplatno 300.000 komada cigle, raspisuje se doprinos po domaćinstvima (svako domaćinstvo uplaćuje 21.000 dinara, ukupna vrednost samodoprnosa 25.000.000 dinara).
Dobrovoljni rad građana na rušenju stare škole i uređenju terena za novu školu vrednuje se tada na 15.000.000 dinara. I pored izvesnih teškoća sa izvođačem radova, izgradnja škole završena je oktobra 1966. godine (tada se u selu organizuje prvi put veliko slavlje). Ukupna vrednost škole iznosila je 124.000.000 dinara. Na ovoj svečanosti, pored puštanja u rad nove škole, otkriven je i spomenik palim borcima porodica koje su naseljene u ovom mestu. Na njemu je uklesano 300 imena palih boraca. Uz novu školu otkrivena je i spomen-bista narodnog heroja Slavka Rodića čije ime je škola dobila.
U 1965. godini Zemljoradnička zadruga iz sopstvenih sredstava izgradila je kameni put u ulici Žarka Zrenjanina, njime se po sredini sela povezuju dva ekonomska dvorišta.
Izgradnja Osnovne škole i ovoga puta daje podsticaj Mesnoj zajednici, da se donesu dugoročni planovi na komunalnoj izgradnji mesta. Na predlog društveno-političkih organizacija u mestu, Savet mesne zajednice do nosi odluku da se u centru sela izgradi sportski centar. Izgradnja ovoga centra, u prvom redu fudbalskog igrališta, počinje u proleće 1967. god. Na zemljištu pored nove škole vrši se navoz zemlje, a nakon nivelacije, prenos busa iz atara i starog igrališta. U ovoj akciji uzimaju učešće u dobrovoljnom radu svi građani, od omladine do penzionera. Zadruga »Grmeč« stavlja na raspolaganje potrebnu mehanizaciju. U toj akciji preneto je na ovaj teren 330 prikolica zemlje i busa. Vrednost radova iznosi 48,752.870 dinara. Akcija se odmah proširuje i na uređenje ulice Žarko Zrenjanin u koju je, takođe, pored novoizgrađenog puta, bilo neophodno nasuti velike količine zemlje. Tako se pored novog puta uređuju travnjaci u širini od 11 m sa svake strane kolovoza, vrši se kopanje kanalske mreže i zasađivanje drvoreda. Vrednost ovih radova iznosi 18,000.000 dinara.


Tokom 1966. i 1967. godine, kada je bio zaveden samodoprinos u iznosu od 1,5% na lični dohodak, penzije i dohodak od poljoprivrede ubrana su mala sredstva. Ona su bila uglavnom usmerena na rešavanje gorućeg pitanja u mestu, a to je snabdevanje domaćinstava električnom energijom. Do tada je u selu bila vrlo primitivna niskonaponska mreža sa samo jednom trafostanicom koja je podignuta prilikom izgradnje dalekovoda, (izgrađen je takođe iz sredstava građana i radne organizacije). Ovakva mreža nije mogla da zadovolji rastuće potrebe stanovništva u mestu, zbog znatnog rasta životnog standarda. U obe godine Mesna zajednica izdvaja 20,000.000 dinara za izgradnju trafostanica i rekonstrukciju niskonaponske mreže. Ovim se obezbeđuje, uz sredstva »Elektrovojvodine«, i rekonstrukcija u dve najveće ulice (Mladena Stojanovića i Marije Bursać sa povezivanjem poprečnih ulica).
Uspesi na ovim poduhvatima nezadrživo vuku da se ulazi brže u rešavanje problema koji stoje na putu razvoja i jačanja ličnog i društvenog standarda. Oseća se veliki nedostatak vode za piće i stalni problem izgradnje i održavanja javnih uličnih bunara. Počinju prva razmišljanja o izgradnji centralnog vodovoda, vrše se razna istraživanja i konsultacije sa stručnjacima, te ubrzo dolazi do konkretnih radnji na ovom planu. Marta meseca, nakon sprovedenog referenduma kod građana koji su se jednoglasno izjasnili za samodoprinos na tri godine po stopi od 4% na sva primanja, počinje izgradnja seoskog vodovoda. Predračunska vrednost iznosi 155,929.106 dinara. lzgradnja počinje marta meseca 1968. godine, a završava se oktobra iste godine. Ovim poduhvatom izgrađeno je oko 19 km vodovodne mreže. Kopanje kanalske mreže za postavljanje vodovodnih cevi izvršili su sami građani dobrovoljnim radom u rekordnom roku.
Kako su sredstva mesnog samodoprinosa bila unapred opredeljena za naredne tri godine (1968, 1969. i 1970.), društveno-političke organizacije i Mesna zajednica sa radnom organizacijom »Grmeč« donose nov program aktivnosti za čiju realizaciju nisu neophodna veća novčana sredstva. Tako se donosi plan rekonstrukcije uličnih drvoreda u svim ulicama, pomeranja i izgradnje nove kanalske mreže za odvod površinskih voda i izgradnje travnjaka u svim ulicama. Ovu akciju građani od srca prihvataju. Zadruga daje mehanizaciju za oranje i ravnjanje zemljišta, a građani obavljaju sve ostale radove: nabavljaju seme trave, otplaćuju sadnice za drvored ispred svojh kuća i vrše kopanje nove kanalske mreže. Iz sredstava doprinosa plaća se samo uređenje parka i nabavka sadnica i seme trave za uži centar. Ovom prilikom izvršeno je kopanje oko 36.000 m kanalske mreže a uređeno preko 22 ha novih travnih površina širine 11 m, sa svake strane kolovoza, u svim ulicama; zasađeno je oko 6000 stabala u drvorede. Vrednost ovih radova premašuje cifru od 20,000.000 dinara. Ove, 1969. god. u akciju »Tražimo najuređenije mesto« koju je pokrenuo Centralni komitet SOJ, Krajišnik je dobio savezno priznanje i zauzima treće mesto u Jugoslaviji za tu godinu.
U 1970. godini aktivnost se nastavlja istim tempom. Dovršavaju se travnjaci i drvoredi kao i izgradnja kanalske mreže, vrši se zasađivanje golih površina u neposrednoj okolini sela (pošumljeno je oko pet ha površina, dovršena je rekonstrukcija niskonaponske mreže u selu). Vrednost ovih radova sa učešćem »Elektrovojvodine« iznosi 22,000.000 dinara.
Zemljoradnička zadruga »Grmeč«, 1966 godine udružujući sredstva sa tadašnjim Trgovinskim preduzećem izgradila je u centru sela veliku robnu kuću sa osam stanova na spratu.
Krajišnik se 1967. god uključuje u opštinski plan izgradnje putne mreže. Tada se zavodi poseban samodoprinos od 1,5% na lični dohodak i 3% na katastarski dohodak. U ovoj akciji daje se prioritet povezivanju Krajišnika asfaltnim putem tj. izgradnji novog asfaltnog puta Krajišnik—Sutjeska u dužini od 10 km. Put je završen 1970. god. tako je mesto i zvanično dobilo izlaz u svet.
Isto tako, udruženim sredstvima Zadruge, Mesne zajednice i Doma zdravlja u 1970. god. izgrađena je nova zdravstvena stanica sa četiri stana: dva za potrebe zdravstvene stanice i dva za potrebe zadruge i škole. Novčana davanja mesta u investiranje izgradnje Zdravstvene stanice, ne računajući sredstva Doma zdravlja i vrednost placa, iznose tada četrdeset miliona dinara.
Krajem 1970. godine, pošto je istekao mesni samodopmos za zgradnju vodovoda, donosi se odluka o zavođenju novog samodoprinosa za izgradnju betonskih staza po svim ulicama. Ovim samodoprinosom se u startu obezbeđuje iznos od 120,000.000 dinara koji se mora trošiti namenski: za izgradnju staza i finansiranje redovnih potreba Mesne zajednice po finansijskom planu. I ovom poduhvatu zemljoradnička zadruga »Grmeč« nesebično ulazi u akciju. Zadruga prihvata da sa svojom režijskom grupom (građevinska grupa) izvodi radove na izgradnji staza da sama vrši nabavku i dopremu građevinskog materijala, Na taj način vršila je kreditranje izgradnje, a obezbeđvala je pokriće samo stranih troškova. Izgrađeno je ukupno 36.000 m2 betonskih staza u rekordnom roku od tri godine. Sve zemljane radove, sklanjanje starih trotoara, pripremu terena za betoniranje i postavljanje ivičnjaka, obavili su, opet dobrovoljno, sami građani, uglavnom, ispred svojih kuća. Za izgradnju staza po prosečnoj ceni od 3.500 dinara isplaćeno je Zadruzi oko 116,000.000 dinara. Vrednost rada građana iznosi oko 60,000.000 dinara.
Rukovodstvo društveno-političkih organizacija u mestu, u više mahova bavilo se pitanjem zapošljavanja omladine jer je selo postalo sve starije po strukturi stanovništva. Omladina je zbog nemogućnosti zapošljavanja odlazila iz mesta. Tako se došlo na ideju da se pokuša otvaranje nekog industrijskog pogona radi zapošljavanja. Pokušalo se sa zrenjaninskom privredom, mada je to išlo dosta teško. Najzad je Mesna izajednica ponudila Tvornici traka »Soča« iz Zrenjanina da izvrši adaptaciju zgrade bivše opštine sa oko 400 m2 korisnog prostora za pretvaranje u pogonsku halu. U tom se uspelo i odmah se pristupilo adaptaciji koja je koštala 15,000.000 dinara. Zadruga je, kao i uvek, i ovde pritekla u pomoć i oročila 30,000.000 din. za nabavku opreme.
Ovaj pogon sada sasvim solidno radi i upošljava preko 40 radnika, uglavnom ženske radne snage.
Krajišnik je, pored ovih problema, osetio i usvojio kao svoj problem zastarelost u poštanskom, telegrafskom i telefonskom saobraćaju, pa je pokrenuta inicijativa za zajedničko rešavanje i ovog problema. Mesna zajednica Krajišnik porušila je jednu zgradu u centru sela i ustupila lokaciju za izgradnju nove poštanske zgrade. Zadruga »Grmeč« je udružila sredstva za izgradnju jednog lokala u pomenutoj zgradi, a Zavod za socijalno osiguranje sredstva za dva stana namenjena penzionerima.
U svim ovim godinama Krajišnik je posvećivao posebnu pažnju uređenju sela, uređenju kuća, dvorišta i ulica. Od izgradnje spomenika u parku počinje uređenje i samog parka, a izgradnjom škole, počinje uređenje njene okoline. U centru sela su uređene leje sa cvećem i ružama, koje se svake godine proširuju na nove površine. Tako već sada u centru sela ima dosta cveća, čitavi ružičnjaci. Zahvaljujući ovoj svakodnevnoj brizi za izgled sela, Mesna zajednica je mogla s pravom da učestvuje u takmičenju za izbor najlepšeg mesta. 1972. godine prijavila se Saveznoj konferenciji »Mesna zajednica i porodica« za takmičenje u toj godini. Nakon obilaska i sumiranja rezultata Mesna zajednica je primila POVELJU SAMOUPRAVLJANJA saveznog značaja, a 1974. godine u takmičenju mesnih zajednica u okviru opštine osvojila je prvo mesto i novčanu nagradu od 800.000 dinara.

Srednjoročni plan razvoja Mesne zajednice za period 1976—1981. god.
Predviđena je realizacija dva zamašna programa: asfaltiranje svih ulica u mestu i izgradnja novog Omladinskog doma. Realizacija ovih programa usložnjava se i komplikuje zbog nedostatka finansijiskih sredstava, kojim doprinosi i stalni porast cena. No, uprkos tome, asfaltiranje ulica uspešno se privodi kraju, a građani Krajišnika ponovo potvrđuju svoju istrajnost.
To biva nagrađeno značajnim društvenim priznanjima i Mesnoj zajednici Krajišnik 1980. godine dodeljena je prva Nagrada oslobođenja opštine Sečanj.
Ne odustajući od realizacije ranije utvrđenih opredeljenja, na referendumu održanom februara 1981. godine građani Mesne zajednice se izjašnjavaju i za period 1981—1985. godina, uvode novi samodoprinos po stopama od 5% na lične dohotke, 4% na poreze i 10% na katastarski dohodak. Najveći deo sredstava namenjen je realizacijii programa iz prethodnog perioda, što je praktično značilo vraćanje dugova za izgrađene puteve i izgradnja omladinskog doma. Prema idejnom rešenju i prikupljenim ponudama omladinski dom trebalo je da košta oko 4,5 milijarde.
Međutim, neposredno nakon ovih aktivnosti, zbog poznatih ekonomskih teškoća, rezolucijama Skupština SFRJ, SAP Vojvodine i SO Sečanj zatraženo je od svih nosioca društvenog planiranja da preispitaju svoje programe razvoja, posebno kad se radi o novim investicionim ulaganjima.
Polazeći od ovih zahteva Skupština mesne zajednice, nakon sprovedene javne rasprave odlučuje da, umesto novog, rekonstruiše postojeći Dom kulture, ocenjujući da time može obezbediti isti namenski prostor, ali sa daleko manjim sredstvima. Ovako opredeljenje je i realizovano i radovi na domu završeni su jula 1984. god. Istovremeno je izvršena rekonstrukcija spomeniika palim borcima i narodnom heroju Slavku Rodiću i izvršena gasifikacija Osnovne škole.
Građani Krajišnika su ponovo i sebi i drugima dokazali da ništa nije tako dobro da ne može biti, još bolje.

AMATERSKO POZORIŠTE I KULTURNO-UMETNIČKO DRUŠTVO
Kao što je poznato, za vreme NOB odvijao se vrlo živ kulturno zabavni život, ne samo u partizanskim jedinicama nego i po selima na slobodnoj teritoriji. Odmah po doseljenju u novi kraj oživljava kulturno-zabavni život, kao nastavak aktivnosti iz vremena rata i neposredno posle njega. Samo nedelju dana, po doseljenju održava se prva priredba koju je pripremila omladina Četvrte ulice. Tako je bilo iz nedelje u nedelju. Priređivala se uvek nova predstava, nije blo vremena da se gleda na kvaltet. Iz ovog rada postepeno se rodilo amatersko pozorište koje se naročito afirmisalo posle izgradnje Zadružnog doma kada je dobilo odgovarajuću salu koja je mogla da primi preko 600 gledalaca. Ono tako dobija i svoje ime: Amatersko pozorište »Branislav Nušić« (1951). Od samog početka na njegovom čelu se nalazi poznati omladinski aktivista iz vremena rata Mile Grubor Šebo koji na tom poslu radi s neviđenom ljubavlju i entuzijazmom, prenoseći svoje oduševljenje i na ostale članove.
Pozorišne predstave bile su vrlo posećene — sala novog Zadružnog doma bila je uvek prepuna, a glumci oduševljeno pozdravljeni na otvorenoj sceni. Amatersko pozorište iz Krajišnika postalo je vrlo popularno i u mestima bivšeg sreza Jaša Tomić u kojima je gostovalo, a jedne godine zauzima prvo mesto u severnom Banatu na takmičenju amaterskih pozorišta. U dva maha gostovalo je u starom zavičaju u Bosni (Drvar, Bosanski Petrovac, Bastasi).
U živom sećanju ostale su predstave: »Jazavac pred sudom«, Kočića, »Hajduk Stanko«, Veselinovića, »Nikoletina Bursać« i »Vuk Bubalo« od Čopića, »Sumnjivo lice« i »Ožalošćena porodica« od Nušića, »Zla žena« i »Ženidba udadba« J. St. Popovića, »Klupko«, Pere Budaka, »Ljudi«, Subotića i mnoge druge. I danas se često sa oduševljenjem govori o tim predstavama i oživljava sećanje na nekadašnji rad.
Kulturno-umetničko društvo »Jandrija Tomić Čić« iz Krajišnika osnovano je 1976. godine. Kroz razne sekcije do sada je prošlo oko 400 članova. Velike zasluge mu pripadaju za razvoj kulturnog života u Mesnoj zajednici. KUD »Jandrija Tomić Ćić« pridružuje se obeležavanju istorijskih datuma, ne sarno u Mesnoj zajednici Krajišnik, već i šire, a to su gostovanja i obeležavanja istorijskih datuma u Titovom Drvaru, Bosanskoj Krupi, Bosanskom Petrovcu, Banatskom Karađorđevu, itd. Tradicionalno dobre i prijateljske odnose i saradnju održava sa Bačkim Maglićem.
KUD »Jandrija Tomić Ćić« pridružuje se svake godine obeležavanju Dana graničara i održavanja koncerta na karauli u Jaša Tomiću, a pored toga svake godine redovno posećuje i brigadiste na radnim akcijama koje organizuje OK SSOV Sečanj i tamo održava koncerte.
Pored gostovanja u našoj zemlji, KUD »Jandrija Tomić Ćić« je 1978. godine predstavljao Opštinu Sečanj na gostovanju u susednoj, prijateljskoj Rumuniji.
Trenutno u KUD-u rade, i to veoma uspešno, folklorna, recitatorska i dramska sekcija koje okuplja oko 80 omladinaca i građana. KUD veoma uspešno sarađuje sa Osnovnom školom »Slavko Rodić« u Krajišniku; održavaju zajedničke koncerte, a ujedno rade i na podmlađivanju sastava i ovom vidu saradnje pridaju veliki značaj.
Pored održavanja koncerata, učestvovanja u obeležavanju istorijskih datuma, KUD je učestvovao i na smotrama folklore kako opštinskim, tako i regionalnim (Bečej, Zrenjanin) gde je dobio laskave ocene od strane stručnog žirija. Dobitnici su Oktobarske nagrade oslobođenja Sečnja za 1984. godinu.

Š K O L A
Brojne generacije učeniika vezuje slika stare zgrade Osnovne škole u karakterističnom »ge« obliku koja je tako sa svoja dva krila zalazila u dve ulice i činila zaseban prostor u kojem se izbivao čitav jedan bogati đački život. Zgrada je bila sagrađena pre više od sto godina i nije mnogo mlađa od sela. Pored učionica i drugog školskog prostora, u njoj su jedno vreme bili smešteni i učiteljski stanovi. Na njenom mestu, na uglu ulica Slavka Rodića i Žarka Zrenjanina, već skoro dvadeset godina postoji moderna zgrada škole, delo samopregora i ljubavi meštana Krajišnika. Karakteristično je da je škola označila dva značajna perioda u razvoju sela, prva je ustanova koja je odmah po doseljavanju počela sa radom i prvi je objekat, ako se izuzme izgradnja Zadružnog doma, u prvim poratnim godinama, koji je sagrađen u novom kraju. Izgradnjom škole započinje intenzivna gradnja i obnova koja je do temelja promenila izgled sela.
U prvim godinama rada školu karakteriše brojnost učenika i učitelja, kao i osobeni entuzijazam. U njoj je bilo u jednoj školskoj godini i po hiljadu učenika, a u jednom odeIjenju je, zbog skučenog prostora, bilo i po šezdeset, do sedamdeset učenika. U nepisanoj i pisanoj hronici sela ostaće da žive likovi prvih učitelja, od kojih su zapamćeniji: direktor Žika Foljan, učitelj Miloje, Ravosije, Velja, Beli, Slavko i učiteljice Ivanka, Nada, Desa. . . Oni su došli u ovo selo po planskoj raspodeli i uložili veliki trud u rad škole, nemajući radno vreme. Organizovali su i vodili, pored redovne nastave, brojne analfabetske tečajeve, domaćinske, zdravstvene kurseve za opismenjavanje i prosvećivanje odraslih, pokretali kulturno-zabavni i sportski život i bili dobri i predani, pravi narodni učitelji.
Bla je čudna škola, u razredima su se našli učenici raznih generacija. Rat je većinu omeo u redovnom školovanju, pa je prve godine u trećem i četvrtom razredu teško bilo prepoznati ko je učenik, a ko učitelj. Za najstarije organizovana je kursna nastava po principu dva razreda za jednu godinu. U periodu od 1945/50. godine kroz školu je prošlo 2048 učenika, uglavnom vrlo dobrih i odličnih.
Sve više se nametao problem daljeg školovanja dece posle završenog četvrtog razreda. Veliki broj pohađa nižu gimnaziju u Jaša Tomiću, stanujući u internatu. Dosta učenika nastavlja školovanje kod svojiih rođaka u gradu ili u vojnim školama. Mnogi su po završetku razreda prekidali školovanje, ostajući u selu. Kasnije, iako već stasali mladići i devojke mnogi su se zapošljavali po gradovima širom zemlje, istovremeno učeći i kvalifikujući se za određene poslove.
Školske, 1950/51. godine otvoren je peti razred i uvedena predmetna nastava i tako omogućeno svima da završe malu maturu u svom selu. Prva generacija maturanata proslavila je 1974. godine dvadesetogodišnjicu završetka mature. Bio je to dirljiiv susret bivših učenika i njihovog direktora Žike Foljana.
Zbog dotrajalosti školske zgrade počela su razmišljanja o izgradnji nove škole. Stara školska zgrada srušena je 1963. godine i na njenom mestu počela je izgradnja nove škole. Na tom poslu angažovano je čitavo selo, sve društveno-političke i privredne organizacije, a posebno priznanje pripada tadašnjem sekretaru Mesnog komiteta SKJ i direktoru zadruge »Grmeč« Dušanu Romiću. Nova moderna škola završena je 1966. godine i otvorena je u drugom polugodištu 1966/67. godine.
Škola danas radi u savremenijim uslovima koji se iz godine u godinu sve više poboljšavaju. Najnoviji primer u saradnji sa Mesnom zajednicom je izgradnja centralnog grejanja, čime su stvoreni uslovi za intenzivniji rad u zimskom periodu i omogućena bolja zdravstvena zaštita učenika. Škola danas raspolaže i savremenim nastavnim sredstvima. Uz planirana naredna ulaganja u opremu i prostor (učila, knjige, fiskulturna sala) škola će dostići jednu zavidnu materijalnu osnovu i biti i dalje značajan nosilac obrazovno-vaspitnih, kulturno-zabavnih i drugih aktivnosti u mestu. U narednom periodu biće poželjno još veće povezivanje sa Mesnom zajednicom i udruženim radom, tim pre što u uslovima izgradnje novog Doma kulture, treba intenzivirati kulturno-zabavni život i dati mu jednu pravu dimenziju. Time će se, u pravom smislu, ostvariti naše želje i reči učenice o beloj ptici koja raširenih krila leti u budućnost. Sada u školi rade, uglavnom, nastavnici iz Krajišnika — to su nekadašnji učenici ove škole koj su u njoj sticali prva znanja, a sada ih u njoj prenose na mladi naraštaj. Donosimo pismeni rad jedne učenice o školi i o mladosti u njoj:
»Bela ptico raširenih krila za Iet u budućnost. Slušamo tvoju uvek novu pesmu. Od tvoje muzike sine u dečijem srcu nejasna prošlost, bljesne u punom sjaju zlatna budućnost. Bela lađo u moru zelenila. Jedrimo u toj barci znanja po moru nauke. 0 tebi se uvek iznova nastanjuje mladost. Ozvučena si radosnim dečijim smehom i otkucajima njihovog srca. Uvek ti se vraćamo kao pčele košnici. Pijemo medenu slast nauke. Privijaš nas uza se, kao majka dete. Iz tebe izvire bistro vrelo svetlost i Ijubavi.
Stojiš u mestu ploveći kroz vreme. Oči ti pune sunčanog zlata. Gledaš nasmejana kako rastemo u ljude, kako žurimo u budućnost«.

SPORTSKI ŽIVOT
Krajišnik je u proteklom periodu poklanjao velku brigu razvoju sporta. Odmah, 1946. godine osnovan je fudbalski klub »Krajina« i učlanjen u fudbalsku organizaciju. Klub je osnovala organizacija Narodnog fronta na predlog organizacija SKOJ-a u mestu. Dobrovoljnim radom građana izgrađeno je fudbalsko igralište, a skromnim sredstvima obezbeđena je najnužnija oprema. Prva lopta koja je kupljena u Beogradu bila je od ovčije kože, a prvi dresovi dobijeni su od organizacije Crvenog krsta. Prve fudbalske cipele klub je dobio zahvaljujući obućarskoj radnji koja je bila u sastavu zemljoradničke zadruge »Pobeda« u Krajišniku. U toj radnji radilo je nekoliko aktivnih igrača koji su dobrovoljnim radom napravili fudbalske cipele za klub. Na taj način obezbeđujući najnužnija sredstva i uz ogromnu pomoć građana i društveno-političkih organizacija klub je otpočeo takmičenje u međuopštdnskom rangu Jašatomićkog sreza. Prvu fudbalsku utakmicu klub je odigrao protiv »Poleta« iz Banatskog Višnjićeva. U tim prvim takmičenjima za »Krajinu« su nastupali sledeći igrači: Budiša Gojko, Jović Miloš, Vujinović Dušiko, Bosnić Mile i Bosnić Dragan, Morača Vaso, Tadić Slavko, Kovačević Gojko, Matijević Bogdan, Srdić Milan — šuster, Ajder Zdravko, Todorović Ravosija učitelj, Foljan Žika učitelj, Šarac Đuro učitelj, »Učitelj Beli«, učitelj Slavko i drugi. Ovi igrači mnogo su doprineli i osnivanju fudbalskog kluba. Vrlo brzo postiže zapažene rezultate i za njega u mestu vlada veliko interesovanje. Treninzi su bili dobro posećeni a na fudbalskom igralištu tih godina okupljala se skoro sva omladina i pioniri iz mesta. Na odigravanje fudbalskih utakmica putovalo se zaprežnim kolima i biciklima, a masovni navijači pratili su klub na isti način pa i peške.
Nakon godinu dana takmičenja klub je uključen u redovno takmičenje podsaveza sreza Jaša Tomić, a od 1952. godine klub je uključen u rang takmičenja u okviru fudbalskog podsaveza sreza Zrenjanina.
Od osnivanja pa do danas klub je imao nekoliko interesantnih i vidljivih perioda.
-Prvi period je od osnivanja kluba pa do 1952. godine, koji smo napred opisali.
-Drugi period obuhvata vreme od 1952. do 1958. godine kada je klub postigao zavidne rezultate, kako po masovnosti tako i po ugledu u okolini. U tom periodu klub se plasirao u banatsku ligu. Velike zasluge za uspeh kluba u ovom periodu ima Aleksandar Saša Konstatinović, tadašnji apotekar u Krajišniku i iskusni fudbalski radnik i entuzijasta. U tom periodu »Krajina« je »žarila i palila« širom Banata i bila je ponos mesta i uzor za okolna mesta. Po tim igrama klub se i danas spominje pa su je popularno zvali »Olimpijska krajina«. Najveći uspeh »Krajina« u ovom periodu postiže sa sledećim ligračima: Bosnić Mile, Babić Mile, Mandarić »Bruno«, Mekterović Sava, Lukić Ilija, Vignjević Boško, Morača Rajko, Tanjga Bojan, Zorić Mimo i Nedeljko, Grahovac Pero, Živanov Radoslav, Vujić Milorad, Šipka Dragan, Rodić Milan, Višekruna Vinko, Jerković Rajko i drugi.
-Treći period klub obeležava u vreme od 1962. do 1968. godine. Posle kratkotrajne krize u takmičenju klub 1962. godine počinje takmičenje od opštinske lige u opštini Sečanj, da bi uzastopno četiri godine osvajao prva mesta i prelazio u viši rang takmičenja. 1966. godine osvojio je prvo mesto u Banatskoj ligi i time stekao pravo takmičenja u Vojvođanskoj ligi. U tom periodu bile su mobilisane sve društveno-političke snage u mestu pa se uporedo sa takmičenjem radilo i na izgradnji objekta i stvaranju uslova za bolji razvoj sporta. Tako je 1966. godine dobrovoljnim radom građana, ogromnom pomoći Zemljoradničke zadruge i Mesne zajednice izgrađen kompletan sportski objekat u centru sela. Tu su izgrađeni sportski tereni za veliki fudbal, mali fudbal, rukomet, odbojku i drugo. »Krajina« se tada takmiči u Vojvođanskoj ligi uspešno dve godine, a potom ponovo ispada u Banatsku ligu. Razlog ispadanja iz Vojvođanske lige je u tome što je kompletna prva ekipa »Krajine« otišla u druge klubove, uglavnom zbog zaposlenja. U Vojvođanskoj ligi uglavnom su nastupali sledeći igrači: Vujinović Mile, Vujinović Mirko, Vujinović Nikola, Mekterović Lazo, Mandić Nikola, Tanjga Bojan, Tadić Mirko, Zorić Milan, Zorić Neđo, Tanjga Milan, Grahovac Slavko, Grahovac Mirko, Milivojević Dragan, Milivojević Mićo, Krneta Đuro, Špirić Vid, Aćić Mile, Radaković Mićo, Lakić Milan, Agić Radoslav i drugi.
-Četvrti period »Krajina« beleži od 1970. godine pa do danas. U tom periodu klub je, posle četvorogodišnjeg takmičenja u Banatskoj ligi, 1974. godine ubedljivo bio najbolji u ligi područja Zrenjanin, ubedljivo pobedio »Radničkog« iz Kovina u kvalifikacijama i ponovo postao član Vojvođanske fudbalske lige.
»Krajina« je bila za celo ovo vreme uzoran fudbalski klub, cenjen u fudbalskoj organizaciji u kojoj se takmičio. »Krajina« je dala dosta dobrih fudbalera koji su svoju fudbalsku karijeru nastavljali u većim fudbalskim kolektivima. Među njima je desetak fudbalera koji su nastupali u klubovima Prve savezne lige. Danas je »Krajina« uzorna sportska organizacija koja uspešno nastavlja tradiciju masovnosti i amaterizma i može se slobodno reći mesto gde se okuplja omladina i pioniri Krajišnika. »Krajina« je ponos i ljubimac Krajišnika.


Pored fudbalskog kluba u Krajišniku se znatna pažnja poklanja razvoju i drugih sportova. Krajšnik je bio inicijator osnivanja omladinskih sportskih igara i u Krajišniku su održane prve omladinske sportske igre. Poslednje jubilarne XV-te omladinske sportske igre takođe su održane u Krajišniku. One su održane u znaku ovogodišnje proslave Krajišnika i od učesnika i organizatora ocenjene su kao dosada najuspešnije ne samo po takmičarskim rezultatima već i po masovnosti. Za te igre Krajišnik se potrudio da izgradi moderno sportsko borilište za kompletne male sportove.
Na inicijativu društveno-političkiih organizacija u Krajišniku je 1973. godine 22. decembra održana osnivačka skupština na kojoj je doneta odluka o osnivanju karate kluba. Klub je dobio naziv »Krajina«. Za prvog predsednika izabran je Svetko Rokvić, a prvi upravni odbor sačinjavali su članovi inicijativnog odbora. Karate klub počinje ozbiljan rad i posle vrlo kratkog perioda obuke se uključuje u redovno takmičenje. Prvo značajnije takmičenje održano je u Zrenjaninu na turniru »2 oktobar«. Tu je naš karate klub osvojio drugo mesto, a iza njega su ostali daleko poznatiji klubovi. Iste godine u prvenstvu Vojvodine za juniore naša tri takmičara ulaze među šest najboljih u Vojvodini, a Zoran Jerković zauzima drugo mesto i kvalifikuje se za prvenstvo Jugoslavije. U toj godini karate klub beleži nekoliko dobrih rezultata, učestvuje na nekoliko turnira i osvaja prva i druga mesta.
U 1975. godini karate klub uključuje se u Banatsku karate ligu i na opšte iznenađenje članova ove lige osvaja prvo mesto bez ijednog izgubljenog meča.
Na taj način karate klub je postao član Vojvođanske karate lige gde mu se pruža šansa da osvajanjem prvog mesta postane član savezne lige za karatiste.
U narednom periodu dolazi do osipanja seniorske ekipe, ali uporedo pioniri ovog kluba postižu izuzetne rezultate osvajanjem najviših mesta na, za to, organizovanim prigodnim turnirima. Na velikom Turniru pionira održanom 22. 9. 1984. godine u konkurenciji najjačih klubova Vojvodine i beogradske »Crvene Zvezde«, pioniri »Krajine« osvajaju prvo mesto u ukupnom plasmanu, a najuspešniji pojedinac je Đilas Nataša.
Članovi karate kluba su uglavnom učenici, studenti i radnici. Do danas je kroz karate obuku prošlo oko 350 omladinaca i omladinki.
Sve ove rezultate karate klub je postigao sa vrlo skromnim sredstvima, pomoći članova i društveno-političkih organizacija u mestu.
Marta meseca 1982. godine formiran je šahovski klub »Krajina« koji se već tri sezone takmiči u međuopštinskoj ligi Zrenjanin – Sečanj. Nepostojanje šahovske tradicije i malu zainteresovanost omladinaca za šah nadoknađuje rad šahovskih entuzijasta kao što su: Štrbac Gojko, Morača Vaso, Vulin Milorad, Mandić Sava. Najuspešniji pojedinac u nedavno završenom prvenstvu Vulin Milorad (prošle sezone najbolji) i Popara Vaso. Svoju budućnost klub vidi prvenstveno u aktiviranju pionira i omladinaca osnovne škole.
Na inicijativu sekcije za sport i fizičku kulturu Mesne konferencije Socijalističkog saveza u toku je osnivanje sportskog društva »Krajina« koje će za sad sačinjavati fudbalski, karate i šah-klub.

BORO GRUBOR
ROĐO MI MOJ, REČE…
Djeco moja i Ijepoto naša, da vam Rođo vaš prozbori koju… Kad smo mi stari doprtljali amo, ništa u ovom našem selu nije bilo naše. Samo smo mi bili svoji. Fakatl
Smisli se samo kako je čoeku kad ima kuću, a u duši mu vavjek nešto vrti i burgija da nije njegova. Za mene je ona skorom dvaest godina bila samo: Švapska kućerina! Švapska ledara!… U kući imaš svako dobro, a znaš da ga nijesi svojom mukom stek’o nego ko zna čiji je to čemer tebe dop’o. Ladno nam bilo iznajprije oko srca. Čeljad nekako posvetija i beskarna. Zazorno uveče zaspati u tuđem krevetu, među ladnim zemljanim zidinama, pod debelim dunjama. Up’o jadni čoek odjednom u onu božju mekotu pa se po vascijelu noć samo prevrće. Sve čisto, ušiju srećom nema, ali džabe: češeš se i dranjaš, nikad oka sklopiti. E, muko moja, teško pritišću švapske perine zabrekle od perja očerupanog sa švapski’ gusaka. Ubi te iz nji’ nekakva jajtina. Ja sam uvijek više volio stari biljac kićanac koji sam iz Bosne donio. Drag mi, brate, onaj miris vune i blaga, drag mi onaj miris Bosne koji iz njega izbija. Pod njim su i snovi slađi. Eto, ja kad god nešto sanjam, uvijek sam u Bosni, nikad ovđe.
Prve godine na svijet navalila nesretna srdobolja Sve se porazboljevalo. Kako neće, moj brate, narod promijenio žrak i vodu. Najvećma strada jadna nejač. Presjeklo odma’ jednu djecu. Vidiš: svaki čas se kukavno dijete obazire đe bi da pričučne. Ne može od žalosti gledati. E, jadan ti sam do smrti, da se sad napiti vode sa Ljeskovca i nadijati onog našeg žraka, ne bi trebalo drugi lijekovi. Ma kakvi Ijekovi i kakvi dokturi, mi smo to u Bosni ostavili, a došli smo da zaradimo đavo’sku dizinteriju.
Pa kad još kažu da smo došli iz zabačenije’ se-la. A ima li zabačenijeg od ovog, de reci! Ni voza, ni pravog puta, brez rijeke. Grad daleko, a djecu treba dalje školati… Naša su bila skrita u brdima, a ovo se izgubilo u ovoj božjoj ravnici brez kraja i konca. Nigdje brda, kamena ni za lijeka. Nemaš se čime na pašče baciti kad te napadne. Padne li kiša, blato do koljena. Je li sunce izgrijalo, uđavi te prašina. E, grdna rano, iz kakve smo Ijepote došli da se glibimo u banatskom blatu i davimo u ovoj grdnoj prašini! Svete mi neđelje, isto k’o da si zabasao izgubio se pa ne možeš sam sebe naći!
Kako se navići na sve to, rođo moj? A, mislim se ja, tu života nema! Nije ti slatko ni ono što pokusaš iz tuđeg tanjura tuđom žlicom. Pa na mladeži sve neka nova roba. Sve nešto šareno k’o banacka goveda. Dijeli Mjesni odbor, moj brate, raspocljeljuje komisije. Sve se mačkarilo, neliči na živa i’ sana. Ne može čoek poznati ni svoje rođeno čeljade u tuđim krpama… U štali ti muče tuđa krava i rže tuđi konj. Moji su oni, ali kao da nijesu moji. Još da mi nije moje bosanske Zekulje, ne znam šta bi’. Draga mi i mila, a ne znam ni sam zašto. Draža mi od ne znam ti kakve banacke šarulje. U polju, na paši gledam je: sitna i malovrsna, nemaš šta viditi. Izgleda mi k’o buva među onim kravetinama. I ništa mi milije nije nego kad vidim kako od nje zaziru, boje se. Ni jedna se sa njom pobosti ne smije. Bježe od nje kao od đavola. A mene nešto pod lijevom sisom štrecne: »Tako, tako, rođuna moja sestrico, ne daj na se! Nek’ se zna šta je prava bosanska krv, fakat!« Volio bi’ da ‘oće koju da iskroj’ nego ne znam ti šta. »Ma iskaiši je, vuci je izjev tako golemu! Đavo s nje tu šarenu kožu oder’o! E, da sam nešto na tvom mjestu i davor’ mi tvoji roz: pa da vidiš kako se bode i kako se nabada!«
I tako, velim ti, sve tuđe, švapsko. Na tavanu ti leži tuđa ’šenica; djecu šalješ u školu gdje su se švapska djeca učila; švapska a’bulanta, a u njoj Švabica babica treba našu djecu da porađa; svoje najrođenije moraš u švapsko groblje nositi. Pa i ime sela tuđe i nekako… sramotno: ŠUPLJAJA! E, to mi je baš najgore bilo! Ko mu samo nadjenu tako šuplje ime, vrazi ga šupljili! To mu dođe više, da prostiš, kao neka brezobrazna stvar. Sramota nas iznajprije bilo pisati tamo u Bosnu ili reći kome oklen si kad te upita. A ako ti je još i prezime nezgodno, eto ti belaja. A u nas takvi’ prezimeno koliko ’oćeš. Zamisli samo ‘vako nešto. Pita te, na priliku, neko ko si i oklen si, a ti mu veliš: »Ja sam Drljača iz Šupljaje! A ovo su moji pajdaši: Puzigaća, Čučak i Bucalo!…« Šupljoguzi Šupljajčani! A jesu nam se i rugali. Smijali se! Kako neće, sunce ti poljubim, kad se ni jedna sobrazita ženska ne smije spodobiti da izusti ime sela: »ŠUPLJA-ja!« Ma znam da si šuplja ,sunce te ubilo, samo ne znam na koliko mjesta! Šuti, Ijepša si!… Pa se i ove breskarne Lale obrezobrazile: »Ta i’te vi Bosanci! Baš ste vi zdravo šuplji k’o i vaša Šupljaja! Izem ti vašu Šupljaju!« Izej, izej, druže evo ti je na!
Ono jest, brate, da mi nijesmo došli iz sela koja imaju Ijepša imena, ali su nam bila draga. Bila su naša odvajkada, prađedovska. Obikli smo na nji k’o na dobroj’tro. Eto, ja sam, na priliku, iz Gruborskog Naslona, onaj drugi iz Crljivice. Pa onda tu je Majkića Japra, Gudavac, Mokronoge, Pišalište… Sve gore od goreg, ali, eto ti ga vraže, nama lijepa! E, drago moje Pišalište i lijepe moje Mokronoge, ode’ ja pravo u… u crnu Šupljaju! Tamo mi i jest mjesto, fakat! Kako baš da potrevimo iz praznog u šuplje! E mijenjaćemo ga, majčin sine, prekrstićemo ga da bude naše, krajiško! U njemu će sva naša krajiška sela imati mjesta kao i u našem srcu! A mijenjaćemo i sve ostalo, fakat!
Tako je to bilo i tako je počelo, rođo moj! Velim ti, iznajprije nam se činilo sve tuđe, samo smo mi bili svoji. I život je bio naš. A to je za početak bilo sasma dovoljno. A život je donosio djecu. Dolazila su, rađala su se djeca. Usvemu tuđem jedino su djeca bila naša. Za nji’ smo bar zasigurno mogli reći da su bila našeg truda i našeg rada! Mi smo i’ pravili, fakat!…
A onda je sve dalje išlo svojim tokom i poretkom, ’nako kako to život zapovijeda. A prave zapovijedi niko ne zna bolje od života, fakat!… Poslije smo podigli dom Zadružni dom! On je prvo djelo naši’ ruku u ovom mjestu. Sve smo sami uradili. Mi smo ga rodili! I tako: rušili smo, gradili smo, mijenjali smo… Nestajalo je staro i tuđe, a polako se rađalo novo i naše. Od svega, eto, da pripomenem samo Robnu kuću, pa a’bulantu, pa novu školu, pa poštu, pa novi put, pa… i ostalo, ko će sve da nabroji… I kad se sad obrem i pogledam nazad, rođo si moj, zabezeknem se: kako je to sve brzo prošlo i kako se sve promijenilo! Pa i ja sam, vrag me odnio ’vako stara, nekako drukčiji. Ne samo izvana. Znam da mi je vanjština posivila. Usuk’o sam se i skopnio. Zgrčio se k’o kukrika!… Nego sve mi ovo ovdjašnje u srcu! Puno mi srce! A kako i ne bi kad mi je sve ovdje. Snagu i mladost ostavio sam u ovom ataru. Ali ne žalim: zato je sva ova Ijepota moja… naša. Ovdje su mi čeljad: djeca i unuci. Bosnu skorom da sam već i pregorio, fakat!
Samo bi’ ti, mali moj, rek’o da u ovoj našoj današnjoj Ijepoti ima nešto i tužno. Ima jedna falinga! Zaviriš li danas u groblje, vidićeš da je i ono postaje naše. A ja bi ‘volio da je ono ostalo tuđe! Ali šta možeš: život daje, ali i uzima. Daje šakom i kapom, a uzima varićakom!… Uskoro će i vaš Rođo tamo, ali odlazi laka srca jer zna da među svoje ide, fakat!
Velim ti najljepše je što danas, kud god se obazreš, vidiš Ijepotu i znaš da je ta Ijepota tvoja. A i mi smo danas najviše svoji. I naš život je danas najviše naš. Ded’ mi reci ima li išta Ijepše od toga, rođeno moje?!
Počujte još ovo, mili moji, što vam Rođo vaš veli. Vi ste, djeco, nekad u svemu tuđem jedino bili naši. E vidite: vi ste naša najljepša Ijepota. Posadili smo vas svuda, ima vas na sve strane, ne samo ovdje u ovom mjestu, pa sada rastite, cvjetajte rascvjetavajte se! To vam vaš Rođo želi! Fakat!

 

Prilozi za monografiju »Krajišnik 1985« rađeni su na osnovu monografije »Krajišnik 45/76«
Priloge obradili:
Puvalić Rade dipl politikolog
Boltić Mile ing. poljoprivrede
Romić Slavko dipl. Pravnik
Turić Milan penzioner
Kovačević Nikola nastavnik
Grubor Boro nastavnik
Fotografije: L. Ubović

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana

For security, use of Google's reCAPTCHA service is required which is subject to the Google Privacy Policy and Terms of Use.

I agree to these terms.