DOBOŠARI

Dopisnica iz Varoši
„Čujte i počujte. Daje se na znanje …“Tako su obično započinjali dobošari svoje obraćanje prisutnim građanima, po Varoši, uz prethodno dugotrajno dumbaranje po zategnnutoj koži bubnja. Obično na raskrsnicama bi sišao sa službenog bicikla, stavio doboš ispred sebe i dugotrajnim udarcima po dobošu prizivao meštane da se okupe oko njega i čuju od njega najnovije varoške novosti i obaveštenja. Bilo je nekoliko dobošara sreskih i opštinskih, koji su po nalogu vlasti ispunjavali svoje svakodnevne zadatke i obaveze. Dobošarska služba je imala dugu tradiciju, još od pre Velikog rata, jer je bilo potrebe za obaveštavanjem građanstva i prenošenja naredbi aktualne vlasti. Dobošari su osim svog redovnog posla održavali i parkovsko zelenilo, pijacu a ponekada su obavljali i kurirske poslove. Kako se varoš gradila i širila, tako se širio i njihov posao i obaveze. Za paora je to bio najvažniji, ako ne i jedini izvor informisanja i saznavanja najnovijih vesti, jer su po ceo dan bili zauzeti svojim poslovima, kako na njivi tako i u štali, ili po dvorištu. Obično bi se domaćice, dečurlija ili starci sa štapom u ruci i slamskim šeširom na glavi okupljali oko dobošara da čuju, pa da prenose dalje, najnovija saopštenja. Dizanjem štapa uvis pretili su razgalamljenoj deci da utihnu, da bi se čuo dobošar, što bi kod prisutne dece izazivalo još veći smeh, ali bi ipak na kraju poslušali kritike starijih. Sreski činovnici, bankari, trgovci i berberi su redovno kupovali dnevnu štampu i da bi osigurali svoj primerak, obično su se mesečno preplaćivali u trafici kod Erne, koja je uredno, prvo kada stigne štampa, odvajala i ispisivala imena pretplatnika na prvoj stranici dnevnog lista a potom započinjala prodaju slobodnih primeraka. Dobošar je najčešće obaveštavao građane o komunalnim zahtevima vlasti, pelcovanje pasa, živine, vakcinaciji stanovništva, uređenju ulica, groblja, kanala i slično. Po odlasku dobošara, još dugo bi ostajale komšinice na ulici, da uzgred i one jedna drugoj prenesu svoje novosti o spremanju zimnice, novoj haljini, ili već kakve škakljive teme koje se mogu reći samo u dubokim poverenju, u četiri oka, uz obavezan dodatak: “slatka moja, ovo sam samo tebi rekla, nemoj da me pričaš po Varoši …“. Verovatno, najpoznatiji dobošar u našoj Varoši, koga se oni vremešniji i sada sećaju, bio je svakako Đokica dobošar, svima znan i dragi lik, uvek nasmejan i spreman na šalu a isto tako ozbiljan i gospodstven kada bi prenosio neprijatna saopštenja. Mali rastom ali velikog srca, sa lakoćom je obilazio celu Varoš uzduž i popreko, zastajkujući po ćoškovima, da saopšti sugrađanima najnovije naredbe ili upozorenja. Vrlo vešto i ritmički je udarao po malom dobošu sa već izlizanom kožom sa dve udaraljke praveći sebi šlagvort za tekst koji sledi. Dok je dumbarao po dobošu osmehivao se prisutnim građanima, klimajući glavom u znak pozdrava prijateljima ili po koji šeretski osmeh bi upućivao prispelim damama a onda značajno i važno bi vadio papir sa tekstom za taj dan, nakašljao bi se i gromkim glasom, koji je prosto zvonio, saopštavao najnovije vesti. Po završetku čitanja vraćao bi papir u džep od kaputa, hvatao udaraljke i još odumbarao nekoliko trenutaka, kao znak da je obaveštenje ideklamovano i da odlazi do sledeće raskrsnice, usput rukujući se na kratko sa poznanicima. Osim informativnih poslova, Đokica Dobošar, kako su ga svi zvali, je sa puno ljubavi i umeća održavao varoški park, koji je u svakom godišnjem dobu bio uređen; živa ograda potkresana, lišće pometeno i sakupljeno, cveće okopano i zaliveno. Na svakoj polovini parka bila je po jedna velika rundela, okrugla sa ogradom od metalnih alki, podzidom od velike „modošanke“, prepuna raznolikog i raznobojnog sezonskog cveća, koje je vredni dobošar Đokica plevio, čistio, rasađivao i presađivao i sve je bilo uredno kao u najlepšem herbarijumu, pružalo zadovoljstvo i privlačilo svojim čarobnim mirisima šetače ili one koji su sedeli na klupama ispod divljih kestenova, čitali dnevnu štampu ili tiho razgovarali da ne pomute ovu bogmdanu idilu…U parku je bila i pumpa za vodu koja je radila besprekorno pod nadzorom letećeg, svuda prisutnog dobošara, vernog i omiljenog sugrađanina. Na žalost, o parku se već odavno ne vodi dovoljno računa, sem košenja trave. Rundele sa prelepim ružama, lepim katama, zumbulima, gladiolama … su odlukom nekog nerazumnog službenika uklonjene, ostavivši nenadoknadivu prazninu, baš kao prelepa haljina čiji je struk izgoren vrelom leglom. Još samo na prastarim fotografijama Laze Slikara, doduše retkim, može se videti park u svoj svojoj raskoši i lepoti … Nadolazeće vreme i događaji, tehnološki i tehnički napredak su uporno i nezaustavljivo donosili nešto uvek novo, ukidajući ono staro, pa je red došao i na dobošare i njihovu uslugu. Poslednji DOBOŠAR, zatvaranjem Sreza i premeštanjem Opštine iz naše Varoši je još neko vreme obaveštavao svoje sugrađane, kao i decenijama pre, a onda jednog prelepog, majskog dana, u predvečernjim satima, oglasio se dobošar svojom labudovom pesmom i odlepršao u istoriju, nečujno i tiho, dok se u vazduhu još moglo čuti, ili bar naslutiti, zakasneli odjek doboša, koji kao da se opraštao sa svojim slušaocima. Dragi moji varošani, behu lepa ta davna vremena, kada se sa nestrpljenjem isčekivao dobošar, kao dragi gost, da okupi sugrađane, da čuju najnovije vesti, da popričaju, nasmeju se ispune, tako potrebnom toplinom, raskrsnicu, prenoseći pozitivne vibracije na sve četiri strane sveta, šaljući tako svojim najdražim pozdrav kroz etar, u ritmu doboša sa tek izgovorenim porukama i molbom, da se ne zaboravi nikad, ono naše … što nekad … bejaše …