PRIČA O DVA ZAVIČAJA

Dopisnica iz Varoši
„Rodni kraju, mi te ostavismo, al’ te nikad ne zaboravimo … „, odjekivala je „vlakom bez voznog reda“, pesma tugaljiva, zavičajna, kao da je hrabrila putnike umorne od ratovanja, gladovanja, skrhane bolom za svojim najbližim. I kada ti je najteže i kada želiš da odagnaš problem i neizvesnost, pesma je tu, da te sačuva, zakloni, prgrli i da tida snage i prkosa. E tako su se ujesen, sada već davne, 1946. godine, opraštali sa svojim zavičajem ponosni Nevesinjci, odlazeći nekuda daleko, u nepoznato, u ravnicu gde nema Sunce kuda zaći, osim za požutele kukuruze. Posle nekoliko presedanja, zbog uništene deonice pruge, usputne pucnjave i masovnog kupanja i zaprašivanja u Novom Sadu, ova izmorena i nenaspavana družina, odlukom važnih drugova, krenula je na put svog odredišta, Jašu Tomić, varošicu na granici sa susednom Rumunijom. Dugi pisak lokomotive najavio je ulazak ovog neobičnog voza u stanicu. Otvaraju se vrata vagona, iz kojih nesigurno, i za tren uplašeno je silazila prva grupa doseljenika, kolonista, u novi zavičaj u obećanu zemlju … Meštani se pozatvarali u svoje domove, gledaju iza firangi čudnu kolonu, mirnodopsko- ratnu u narodnoj nošnji, izmešanu sa vojničkim bluzama, kapama i ličnim naoružanjem. Da li su se uplašili ili time ispoljili svoje negodovanje, ostaće tajna zauvek. Pridošlice i meštani se gledaju sa podozrenjem, sa nelagodnjošću, nekada sa obostranim podsmehom, upućeni da žive jedni sa drugima, trudeći se da jedni druge ne povrede. Varoš, Sresko mesto, sa svim svojim institucijama sa preko dvadeset naroda i nacionalnih manjina, odavao je utisak skladnog i za življenje prihvatljivog mesta. Prvo su se Nevesinjci kao prvodošli, rasporedili odlukom mesnih vlasti, u napuštene „švapske“ kuće, za njima su došli kolonisti sa Kosova i Metohije, Makedonije, Juga Srbije, Istočne Bosne i Rumunije. Prava zbirka naravi, karaktera, običaja, kulture, nošnji … spremnih da zajednički izgrađuju sebe i Varoš u koju su došli. Formirane su i prve radne zadruge, zapinjalo i radilo mukotrpno uz pomoć i savete meštana i znanih ljudi iz Sreza. Radilo se naporno, ali je uvek bilo vremena za kolo, za pesmu, uz neviđeni optimizam; večerom su se održavala sijela i prela, polako se privikavali jedni na druge, razmenjivala iskustva i priče iz starog zavičaja i starih vremena. Bilo je i bezbroj anegdota i sa strujom i sa šporetima, podvaljivanja i šeretluka raznih vrsta, na koje se niko nije ljutio. Kolonisti bi se, vraćajući iz bircuza, kretali sredinom sokaka, pevajući i pucajući iz oružja, što je bio povod za pravu paniku domaćeg stanovništva i strah od „divljih“ ljudi. Jednom prilikom, gazda bircuza, kada je video da dolaze u njegov birc, sklonio se u podrum i rekao ženi da im da da piju koliko hoće samo da ih ne ubiju. Gosti su popili poprilično i ostali do kasnih sati, u veselom stanju i u neko doba su zatražili da dođe gazda i da plate popijeno. Gazdarica je mucavim glasom rekla da gazda nije tu i da će se ona za to pobrinuti. Negodujući, da se žena meša u muške razgovore, rekli su da čekaju gazdu i da neće otići dok ne dođe. Na molbu usplahirene žene, konačno se pojavio i gazda, drhteći od straha, mislio je da je došlo vreme da se oprosti od života, gledajući ih onako podnapite i naoružane sa bombama i pištoljima o remenu, progovorio je drhtavim, molećivim glasom, da on časti piće koje su popili, što je samo izazvalo još veći gnev gostiju. „Mi smo pili i mi hoćemo pošteno da platimo“: uzviknuo je Špiro, praćen podrškom Maksima i Marka, svojih nerazdvojnih prijatelja. Unezvereni gazda je doneo račun, prethodno se pozdravivši sa porodicom, čekajući samrtni čas. Na račun koliko je gazda rekao, priturili su još novaca, kao bakšiš za to što su odviše zaseli i bili bučni, poštujući gazdu bircuza. Gazda se posle kleo prijateljima da u životu nije imao bolje mušterije i platiše. Znao je i sam sa njima zasedne i zapeva, uživajući u njihovim ratnim pričama, saosećajući u njihovoj tuzi za zavičajem koji su napustili. Bilo je drugih neobičnih divana, i smešnih i tužnih; kao kada se komšinica Persida žalila komšinici Meli kako joj se ćerka udala za Ciganina (kako se to onda govorilo). Ćuti, slatka moja, pokušavajući da je uteši, pa to nije ništa, moja se udala za kolonistu. No, ta barijera je vremenom brzo i sasvim nestala, u ovom konglomeratu različitih ljudi i kultura, što se ubrzo videlo po preporodu naše Varoši. Zajedničkim radom je obnavljana naša Varoš, svakim danom se ulepšavala i bogatila novim sadržajima. Izgrađen je nov Dom kulture, nov stadion FK „Radnički“ sa pokrivenim tribinama, što u to vreme nisu imali ni klubovi u višim rangovima takmičenja, procvat kulturno- umetničkog života, uređivanje puteva i trotoara, zelenila … i još mnogo, mnogo toga. U duši i mislima onih starijih još uvek je pred očima lebdela slika zavičaja … livada i pašnjaka, belih stada, momačkih nadmetanja na narodnim svetkovinama, ispružena ruka čobanice koja maše, groblja najmilijih koji sada tamo leže, žal koja pritiska kao vodenični točak, koji su nedavno, baš pred polazak ugradili u obnovljenu vodenicu. Često bi na sijelima odjeknula iz grudi i srca zavičajna pesma, prolila bi se i po koja vrela suza i bolni nostalgični uzdah , da se da oduška tuzi; sa novim danom sve bi se to polako razilazilo, kao jutarnja izmaglica i prihvatalo svakodnevnih obaveza, komunikacije sa novim komšijama, zajednički rad na njivi, nedeljno okupljanje po mnogobrojnim kafanama, tiha ljubav prema novom zavičaju bujala je iz dana u dan, menjali se vreme i ljudi u tom novom vremenu. Mlađe generacije su se brže prilagođavale novom zavičaju, ravnici, poljima suncokreta, Tamiški plažama, bioskopu, vrlo popularnom i veoma posećenom u to vreme, sve više i više mešovitih brakova, prijateljstava, kumovanja, stvarao se jedan novi ispleteni i prepleteni svet, koji je svakoga prihvatao podjednako i sa radošću i uvažavanjem. Mladost je bila i najveće bogatstvo Varoši, Osnovna i Srednja škola su bile prave riznice talenata, kako u sportu, tako i u kulturno- umetničkom stvaralaštvu, kada je svaki dan bio poseban i neponovljiv. Prepuni korzo i stadion, hotel i motel su bili reprezenti novoga života. Sve više su postojali varošani, a sve manje „dođoši“, spajajući u sebe dva zavičaja, sa podjednakom ljubavlju, negujući i jedan i drugi, kao nešto trajno i nedeljivo. To se najbolje očitavalo na na mnogobrojnim zabavama, balovima i igrankama, kada je bilo mesta i za izvorne pesme, tamburice, sjedinjene u ljubavi i uvažavanju. Naša Varoš je iznedrila i dosta vrsnih inženjera, lekara, pravnika, ekonomista, dosta izvanrednih majstora, koji su proslavili našu Varoš u sredinama gde su nalazili uhlebljenje i nastavili novi život. Zadnjih decenija smo nemi svedoci događanja koja nisu mimoišla ni našu voljenu Varoš. Gašenje državnih institucija, firmi nedostatak radnih mesta, vezanih za sveukupna događanja u zemlji i regionu, odlazak mladih “ trbuhom za kruhom“ odrazilo se i na naš varoški život. Varoš polako tone, sve je manje mladih, što se ponajpre oseća u sportovima i kulturno- umetničkom radu, kafana da i gotovo nema, hotel ponos Varoši, prepušten zubu vremena i nemaru odgovornih i nadležnih institucija, odbrojava svoje poslednje dane, urušen u sred centra Varoši, postavši ruglo, ne čuje se pesma tamburaša sa igranki u Velikoj sali, nema šetača na korzou i onih divnih romantičarskih sastanaka, na klupi u parku, ispod divljih kestenova, sat već odavno ne otkucava vreme, zarasle Tamiške plaže, samo muk i tišina, neki nemir se uvukao u varošane, strah od sutrašnjice, bandere oblepljene smrtovnicama, poruka da nas je napustio još jedan dragi sugrađanin, da sve tone u maglu koja pritiska svakodnevnicu. Ali ima nešto što ostaje, dragi moji varošani; ostaje sećanje kao nerazrušiva tvrđava i zadnja odbrana od zaborava, ostaju priče, anegdote, ostaju večito u glavama svih nas ona slika … slika Varoši, puno dece, koja svojom vikom na velikom odmoru razbuđuju usnule sove, prepun korzo šetača, šaputanja o ljubavi, miris lipa i dunja na ormanu, pesme tamburaša, prepune Tamiške plaže, huk navijača sa prenatrpanih tribina FK „Radnički“, „Gospođa ministarka“ u velelepnoj sali pozorišta Doma kulture, čiju je scenu projektovao čuveni Bojan Stupica, banatske zime, okićene sanke sa nagizdanim čilašima, fijakeri sa zaljubljenim mladencima, mlada u beloj venčnici sa dugačkim šlajerom, pop Ćetko sa epitrahiljem i kadionicom u ruci … ostalo je sve ono što smo sabili u naše pamćenje iz mladosti neprolazne … ostalo … i mi smo još tu da podsetimo da jesmo, a dok mi jesmo, jeste sa nama i u nama sve ono … ono naše … što nekad bejaše …