PRIČA O STAROM MLINU

Dopisnica iz Varoši
Sve buja i sve cveta, baš kao nabujali Tamiš u proleće i kao prve visibabe, ispod belog, snežnog prekrivača, pa tako i naša Varoš, naglo se šireći, svakim danom donoseći nešto novo i savremenije. Devedesetih godina, pretprošloga veka, devetnaestoga, izgrađen je u našoj Varoši „Prvi modoški parni mlin“, za potrebe kako varošana, tako i okolnih mesta, u to vreme povelik, kapaciteta preko 180 vagona meljave godišnje. Posle izgradnje železničke pruge Bečkerek- Temišvar, razvojem železničkih komunikacija, stvorila se prilika i odgovor na zahtev privrednika za izgradnju parnog mlina, što se ubrzo pokazalo opravdanim i neophodnim u daljem razvoju Varoši i njenog uključivanja u šire ekonomsko-saobraćajne sisteme. Lokacija za izgradnju mlina je određena blizu železničke stanice, koja je izgrađena desetak godina ranije i koja je je u velikoj meri unapredila kako putnički, tako i robni saobraćaj. Bila je to ogromna zgrada sa precizno urađenim prostorijama, od prijema i čuvanja žitarica, prerade i pakovanja brašna, tehničkim odelenjem, gde je bila smeštena velika, parna mašina, kapaciteta 110 KW, koja je služila za pokretanje kako mlina, tako i za osvetljenje dela Varoši, pored one Kelbahove električne centrale, koja se nalazila u ulici iza hotela. Mašina je bila masivna, sa velikim kotlom koji je proizvodio paru i struju neophodnu za rad mlina sa mnoštvom manometara, osigurača, poluga kojima su se vični majstori bavili svakodnevno. Mlinari, uvek nasmejani i spremni na šalu u plavim odelima i kapama, nabrašnjavljenim, ali čistim i urednim, svakodnevno su izvršavali svoje obaveze i bili na raspolaganju mušterijama. U svakoj prostoriji se osećao miris tek samlevenih žitarica uz grmljavinu silnih zupčanika i kaiševa, pištanje i šuštanje i sve je odisalo nekom ozbiljnošću i redom. Ispred mlina i u okolnim sokacima su bile raspoređene zaprege sa žitaricama, konji pokriveni pokrovcima za vreme hladnih dana, a kočijaši u grupama od po nekoliko njih pušeći, ispredali su svoje priče iz svakodnevnog života, pa i one belosvetske, o minulim ratovima i njihovom besmislu, pripovedalo se i o svadbama, igrankama o ćudljivom, pretećem Tamišu i drugim razno-raznim temama iz života varošana.

Iz mlina je u jendek ispred isticala uvek topla voda, koja je hladila mašine i koja se zimi dimila kao izmaglica, nije se ledila pa su se patke i guske bezbrižno brčkake i gakale, praveći veselu uličnu atmosferu. Inače, u mlinu se mlela prevashodno pšenica, kao i kukuruz, ječam, zob i kažu da je modoško brašno bilo izuzetnog kvaliteta, od koga su varoški pekari pravili hleb i peciva, koja su bila vrlo ukusna i tražena. Oni koji su dolazili iz susednih mesta su obično ostavljali svoje žito, i u dogovoru sa poslovođom mlina i sa ispisanom ceduljicom o količini, dolazili kroz nekoliko dana po brašno. Posla je bilo na pretek, radilo se u dve smene, završetkom druge smene, obično bi se gasile mašine a time i osvetljenje koje je bilo vezano za mlin. Mlin je pregrmeo dva velika rata, razne nevolje i nepogode i stalno je mleo žito, jer je trebalo nahraniti brojno stanovništvo, kao i njihove životinje. Pedesetih godina prošloga veka mlin se osavremenio, razvojem elektro-mreže dobio je stabilniji izvor snabdevanja, dobijena su nova sita i mogućnost još boljeg izmeljavanja. Putnici odlazeći, ili vraćajući se sa stanice uvek bi pogledivali ali na mlin, koji, kao nekakav ogroman mačak uporno prede, uljuljkan u toplinu „fijakera“. Po tom zvuku su se nepogrešivo orijentisali, kako domaćini tako i gosti, praveći po njemu tačnu mapu u glavi, gde je železnička stanica, zgrada Sreza, fabrika likera, bolnica … I tako je tekla reka brašna godinama u svojoj brašnastoj izmaglici, do toga kobnog dana, kada su neki ljudi, na odgovornim mestima a na žalost u svome neznanju i nepromišljenosti, bez emocija i vizije, u svom sebičluku ili tvrdoglavosti, odlučili da zatvore mlin, jednu uspešnu epohu, da otrgnu deo Varoši i započnu propadanje jedne napredne i progresivne sredine. I opet taj nemili ljudski faktor „kratkovidih“ ljudi, ta rušilački ruka okrenuta u suprotnom, pogrešnom smeru, bezidejna i bezosećajna da krene napred, da oslušne vale progresa, a ne nazadovanja. Nestala je jedna slika zanavek, magličasta para iznad jendeka zimi, zaprege, mrmljanje starog mlina, miris svežeg brašna; ostale su samo priče i poneka od mnogih anegdota da živi u sećanju kod onih starijih generacija koje pamte još vrelu, rumenu pogaču, tako mirišljavu, tek izvađenu iz „smederevca“, slasnu i ukusnu, zamešanu od snova i sećanja na jedno davno, romantično vreme, vreme koje se ukočilo na slikama u glavi i, razglednicama u požutelim novinama, u huku sove, koja još jedino obilazi, sada već porušenu zgradu mlina i nad njegovim razvalinama tužno huji, dozivajući neko vreme, koje je na veliku žalost, nas ispisnika, otutnjalo napuštenom prugom, sa poslednjim zviždukom otpravnika sa crvenom kapom i palicom uperenom u nepoznato, bez reda vožnje, za mirisom likera koji je davno isčezao sa vidika … Polako i mi odlazimo, dragi moji varošani, za svojim detinjstvom, svojim snovima i vizijama … dok iz daljine bruji stari mlin, zaogrnut patetikom, sa samo jednom porukom, da ga ne zaboravimo, u ime hiljada gladnih usta koja je nahranio i unosio radost u domove, mir i Božiju blagodat, taj hleb naš nasušni, da ne zaboravimo … ono naše … što nekad bejaše …