MIRIS LJUBIČICA

Dopisnica iz Varoši
Tek što snežnobele ćutljive visibabe precvetaju sa odlaskom belog prekrivača, a prve rode nasele svoja stara gnezda, kada gugutke veselo guguću nadolazećem proleću, zrikavci u nabujaloj travi započinju svoje horsko pevanje, iznenada, preko noći, izranja iz trave i ta čarobna, mirišljava, nesvakidašnja, divlja princeza među poljskim i livadskim cvećem, njeno veličanstvo – ljubičica. Samo ime joj to donosi tu ljupkost, lepotu i opijenost. Vekovima su se ljudi divili njenom božanskom mirisu i svoje domove ukrašavali unoseći u njih spokojstvo i miris rajske bašte. Nema ni deteta ni odrasloga koji se neće sagnuti i kao omađijan i začaran njenom lepotom ubrati je i prineti licu kao da prinosi čisti nektar. Ko je jednom pomirisao, zanavek je u sebe uneo taj miris koji će ga pratiti na svakom koraku, ma gde bio na ovom zemnom šaru. I to tako oduvek biva sa prvim znacima proleća, to čulo mirisa nepogrešivo se budi u svima nama i oči nehotično lutaju po travi, nestrpljivo isčekujući da vide malu ljubičastu glavicu, koja se neusiljeno smeši iz bujnog zelenila. One najlepše, najkrupnije i najmirišljavije, čini mi se da su rasle u porti Pravoslavne crkve, parku i na motelu u “ Pionirskoj bašti“. Deca, a i odrasli su brali male buketiće, koji su tako divno i zanosno mirisali u svim domovima, prosto ih oplemenjujući, što je svaki dom činilo mirisnom baštom. A ona tako mala i nežna, poput svile, isijavala je čudnu, neobičnu snagu i oduvek sam se pitao šta je to toliko čini izuzetnom. Da nije to možda neka princeza, lepotica, koju je začarala zla vila iz ljubomore na njenu raskošnu lepotu i vitak stas, ili je prokleo neki neuslišeni princ, razočaran njenim nepristankom, da onda ne bude ničija ali da i dalje zrači svojom lepotom i mirisom neprepoznatljiva, a svuda prisutna. Pesnici, ma koliko se trudili u svojim stihovima, nikada do kraja nisu mogli da iznesu sve finese njene lepote i opijajućeg mirisa, sve bi ostalo samo u pokušaju, kao mamac za novi sonet. Vešte krojačice i modelarke su sa velikom pažnjom i ljubavlju birale materijale sa ljubičastim tonovima i u svojoj maštovitosti i lucidnosti iskazivale svu svoju privrženost i ljubav prema onoj koja to nosi u sebi, u svom imenu – ljubičica. Jedno je sigurno, niko, ama baš niko ko je ugleda bar jednom ne može ostati ravnodušan, da je ne uzbere i unese u sebe njen neponovljiv, božanski miris, miris koji umiruje i smiruje, koji je ispunjen ljubavlju i blagodaću. U svim jezicima ona se izgovara isto i znači isto, ljubav, pa to je ta naša mala, neuhvatljiva u reč ili stih, ljubičica. Čim je spomenem, odmah mi se jave pred očima slike davnih šezdesetih, kada su nas učiteljice vodile na kultni izlet u “ Pionirsku baštu“, kako se tada zvala bašta motela. To je bilo za nas mališane dugo, dugo putovanje na izlet, u nepoznato, gde su nas na ulazu čekali gvozdena, kovana kapija i dva ogromna, visoka jablana, kada smo krivili naše male, radoznale glavice ne bi li im sagledali vrhove. A oni dostojanstveni, kao dva gospodina u frakovima i cilindrima na glavi stoje tu da nam požele dobrodošlicu u njihov zakaldovani svet, svet mira spokoja i mirisa plavih ljubičica. A ljubičica na sve strane, kao najlepši ćilim gde je preovladavala njihova, po njima nazvana, ljubičasta boja. Svi veseli, razdragani, neobuzdani, jurišali smo da naberemo male mirišljave buketiće, netremice gledajući u svoje drugarice, da ih šarmiramo svojim doskočicama, omamljeni tim čarobnim mirisom koji nam je davao neku dodatnu snagu, da im se dopadnemo u ovoj mirišljavoj bašti. Pričali smo „kao navijeni“ ni sami ne znajući odakle izvlačimo sve te reči, odakle ta snaga i mudrolije. Možda je to mala, nežna ljubičica činila čuda od malih, nesigurnih smotanih mališana i prosto ih bodrila i vodila u neki novi svet koga i nisu bili svesni, a u kome im je bili sve lepo i sve neobično. Milovala ih je svojom čednošću, vanvremenskom lepotom i mirisom koji je razbuđivao najsuptilnija dečija osećanja, blagost i radost na svakom koraku, u svakom treptaju oka i otkucajima razigranih srca. Bože, toliko milosti u jednom danu, na tom bajkovitim mestu, gde je mašti dopušteno da gradi najlepše kule od sna i snoviđenja i to zahvaljujući jednom toliko nežnom, a toliko moćnom cvetku koji se utkao u sve nas i čini nas odraslijim, jačim i naprosto svemoćnim. Sa nekim unutrašnjim negodovanjem smo primali vest učiteljica da se spremamo za povratak kućama, zar sada kada je čitav svet bio pod nama, a mi lebdeći nad svetom uživali u ovom divnom, nezaboravnom miomirisu koji nas je osvojio zanavek, ne dopuštajući ni za časak da nas napusti ili prepusti zaboravu. I sada, kada se načinje novo proleće, budi se lepota u prirodi, kao posle zimskog sna i u meni se bude sve te uspomene, nezaborav koji večito traje, koji ljubopitno osmatra travnjake i sa nestrpljenjem očekuje da ugleda ljubičaste goste, zanosnog mirisa, kao nekada dumbara ono mladalačko srce, a seda brada podrhtava kao trusno područje pred izlivom miomirisa jedinih, jedinstvenih ljubičica. Opet će se zaljubičiti i porta i park i “ Pionirska bašta“ i doneti radost u jesen života, povratiti drage uspomene na detinjstvo i školske dane, miris đačke kuhinje, negdašnjih dečaka i devojčica, čiji gromki smeh još odjekuje u daljini i priziva svu lepotu i čežnju za onim vremenima, baš kao i ova mala, rascvetala ljubičica. Dragi moji varošani, neka vam ova naša vragolasta, banatska košava donese miris zavičaja, miris ljubičica koji neprekidno traje i nosi večnu poruku da se uvek u mislima sećamo na ono naše … što nekad bejaše …